Predstava ‘’Hipermnezija’’ u Bitef teatru

Predstava ‘’Hipermnezija’’ u Bitef teatru

Predstava “Hipermnezija” mlade sarajevske rediteljke Selme Spahić, koja je premijerno prikazana 7. maja u okviru festivala “Dani Sarajeva”,  zbog velikog interesavanja publike vraća se u Bitef! Ljubitelji pozorišta biće u prilici da ovu potresnu predstavu pogledaju 17. , 19. i 20. juna 2011. godine na daskama Bitefa.

Zbog postignutog uspeha predstava “Hipermnezija”, u koprodukciji Bitef teatra i Heartefact fonda, naći će se na redovnom repertoaru ovog pozorišta od jeseni.

“Hipermnezija” je ambiciozni regionalni produkcijski projekat, u okviru kojeg Selma Spahić eksperimentiše sa biografijama glumaca, u nameri da od njih napravi jedinstvenu pozorišnu priču o prećutanom u procesu odrastanja, u okviru porodice i u odnosima sa roditeljima. Predstava je pravi primer dokumentarnog pozorišta. Glumci prave pozorišni materijal od događaja iz sopstvenih života koji su presudno uticali na formiranje njihovog identiteta, istovremeno sklapajući univerzalnu priču o odrastanju na prostorima Balkana, na koje utiču i traumatična ratna i politička dešavanja.

Akteri predstave Hipermnezija (osmoro mladih glumaca iz Sarajeva, Beograda i Prištine (Ermin Bravo, Jelena Ćuruvija Đurica, Maja Izetbegović, Tamara Krcunović, Damir Kustura, Sanin Milavić, Milica Stefanovic, Alban Ukaj) iznose sećanja na traumatska iskustva iz vremena kada su bili sasvim mladi, a rat, u kome se raspadala njihova zemlja, besneo oko njih. Oni, kroz ispovesti, svedoče o tragu ovog raspada kako na njima samima, njihovim osećanjama i doživljaju sveta, tako i na sredini u kojoj su živeli, na odnosima u njihovim porodicama. Potresni detalji tih sećanja u potpunosti opravdavaju naziv predstave „Hipermnezija“ (prvobitni radni naslov je bio „Prešućivanje“) jer su ove ispovesti svedočanstvo o jednom prinudnom sećanju na životne detalje koji su izazivali traume i koji, na neki način, ostaju u pamćenju zauvek kao trajni ožiljci. Nesposobnost da se takva sećanja izbrišu, iako ljudski duh prirodno potiskuje neprijatna, dovodi do toga da ona postaju konstituvni deo ličnosti. Ono sto je ganulo publiku je stepen iskrenosti u ispovedanju ličnih priča. Sam rediteljski koncept Selme Spahić nema „napadački“ ton, već je fokusiran na same ličnosti aktera-glumca koji izgovaraju dugo prećutkivane istine dekonstruišući i samu dokumentarnost u teatru. To nije novina, ali novina je, što je šokanto i potresno, čuti toliku množinu negativnih iskustava ispovedanih na tako nenametljiv i neposredan način koji nije onaj na koje je publika navikla u ispovestima.