Uspešno završen konkurs: „Napišimo priču zajedno“

Uspešno završen konkurs: „Napišimo priču zajedno“

Zahvaljujući vernim čitaocima i posetiocima našeg sajta zajedno smo uspeli da završimo i napišemo priču pod nazivom „Budna uz knjigu“.
Nakon tri nedelje prikupljanja predloženih rečenica Lagunin pisac i urednik Igor Marojević izabrao je petnaest. Zbog nekoliko hiljada pristiglih rečenica ta odluka nije bila nimalo laka.
Zahvaljujemo svim učesnicima konkursa na velikom odzivu, iskazanoj kreativnosti i priči koju su zajedno ispisali. Autori izabranih rečenica biće nagrađeni knjigama izdavačke kuće Laguna.
„Budna uz knjigu“
Izašao je na terasu da udahne miris reke koji se tek u tragovima osećao u dašku letnjeg vetra, kada je, krajičkom oka, ugledao njenu priliku. Na tren se vratio na početak studija u Beogradu, na onaj momenat kada ju je prvi put ugledao među mnoštvom brucoškinja koje su tog istog dana došle na prve časove nastave Pravnog fakulteta. Oslonjena blago povijenim ramenima o balkonsko staklo i sad mu je odavala utisak one iste studentkinje koja je osvanjivala budna uz knjigu propuštajući mladalačke čari i ludorije. Od kada pamti sebe, u sumrak izlazi na svoju terasu kako bi video mreškanje reke na dnu Savamale – pa ipak je pomislio kako njena silueta na starim balkonskim vratima susedne kuće nije slučajnost. Kao sumanut, na brzinu se obukao i istrčao iz kuće pa, setivši se da je bos, vratio se nazad, te ponovo krenuo preko puta ka njenoj kući, njenim vratima, njoj, tom nedostižnom predmetu njegove želje. Pokucao je, ali na njegovo veliko iznenađenje vrata nije otvorila ona već muškarac. Propustio ga je bez reči u malo predsoblje sa izlizanim tepihom i poznatim mirisom papira i magije, i tada je ugledao nju sa zgrčenim osmehom na licu.
„Gazdarice, oj gazdarice, evo ti gosta“, iznenada je dobacio muškarac očigledno primitivnih manira, „ja mislim da se druga ruka krečenja dobro primila pa bih krenuo!“
Nije odgovorila, samo je blago klimnula glavom, i moler izađe uz bučan tresak vrata.
„Sigurna sam da imaš mnogo toga da mi kažeš, kao uostalom i ja tebi, ali pre toga želim nešto da ti pokažem“, reče ona i dade mu znak da je prati do terase.
Izvadila je veliku žutu kovertu iz jedne kutije i pružila mu je – „Molim te da odeš kući i pročitaš ovo, a ako posle toga ipak poželiš da se vratiš, ja ću te čekati.“ Već u njenom predsoblju, prividno odlazeći, otvorio je kovertu: uz – očito greškom ostavljene – račun za molera i pet dana ranije potpisan ugovor sa stanodavcem, u njoj je našao nešto neočekivano. Na malom listu papira bila je ispisana njena e-mail adresa i šifra kojom pristupa svom Facebook nalogu – iz nekog razloga ona je želela da on vidi nešto što se tamo nalazi.
Šifra je bila „molimteoprostimi“, pretposlednji status „Vraćam se u naš rodni kraj“ a poslednji – „Izgubila sam njegovo poverenje pa ću mu da bih ga ponovo zadobila dati nešto najintimnije: pasvord.“ Dok je čitao te reči, ona je postovala nov status: „Nadam se da ćemo kao nekada provoditi noći zajedno – ja budna uz knjigu a on pored mene“; on je na to, bez razmišljanja, uzvratio lajkom.