Jugoslav Ćosić – „Vreme sna – Terra Incognita“
Za milionski TV auditorijum ime Jugoslava Ćosića se vezuje za istraživačko novinarstvo, oštre, polemičke rasprave, za beskompromisno intervjusanje političara, a sada je izdavačka kuća „Samizdat B92“ otrkila jedno njegovo „novo lice“ – kao sjajnog putopisca.
Pod naslovom „Vreme sna – Terra Incognita? Ćosić je napisao putopis po Australiji u kojoj je proveo nekoliko godina i doživeo ju je kao „mesto koje uliva nadu da postoji da bi pružilo utočcište, pokazao da svet može biti drugačiji, a ja sam je doživeo kao skloniste od putujućih ratova i tiranije nad ljudima“.
U predgovoru Ćosić objasnjava kako se dogodilo da se lati pisanja ove nevelike knjige jer je „tokom NATO bombardovanja Jugoslavije, radio kao izveštač Radija Slobodna Evropa,i tada je često pomišljao na Australiju. Naročito noću, nakon uključivanja sirena za vazdušnu opasnost“.
„To vreme, između sirena i nailaska aviona“, nastavio je Ćosić, „budilo je u meni osećanje kosmičke usamljenosti i, gotovo po pravilu, sećanja na australijske prijatelje, putovanja po kontinentu, slike predela i beskrajnog prostranstva okruženog okeanima. Kao da se krstarećim raketama moja svest suprotstavljala krstarećim mislima u vezi s tom zemljom…“
Pisac i publicista Ratomir Damjanović,koji je napisao prikaz knjige štampan na zadnjoj strani klapne konstatuje da autor „otkriva svet Australije u stilu naših najlepših putopisnih priča kakve su pisali Ivo Andrić, Isidora Sekulić, Rastko Petrović, Moma Dimić“…
Lica, staze, predeli, propušteni kroz piščev doživljaj, smatra Damjanović, „osvajaju čitaoca koji i sam postaje putnik kroz ovu čarobnu zemlju, ali,Ćosićevo oko nije jedino koje ‘gleda’ i opisuje“.
Ćosić, ocenio je Damjanović, „majstorski upreda sudbine nekoliko junaka u ovo prozno štivo, pa čitalac knjigu doživljava i kao zbirku pripovedaka, čiji je kvalitet ne samo u sugestivnim slikama i lucidnim zapažanjima nego i u ironiji i humoru kao izvanrednim obeležjima stila“.
Ćosić priznanje da je te godine kada smo bombardovani imao želju da ponovo otputuje u Australiju da bi u miru napisao knjigu o ratu o kome je izveštavao. „Na kraju sam ostao u Beogradu i napisao knjigu o Australiji“ zaključuje Ćosić svoj predgovor.
Polazeći od toga da se kod nas relativno malo zna o Australiji, a onda su to ili netačni podaci ili neki stari klišei, Ćosić je svoj putopis započeo kratkim rezimeom devet istina o Australiji: da tasmanski đavo zaista postoji, da velik broj turista strada u močvarama jer se kradu kao suveniri table sa upozorenjem „pazi krokodili“, da se u toj zemlji nalazi najveća stena na svetu „ez rok“, da se u proseku na garderobu troši samo 150 dolara ( klima je manje više uvek ista).
Među važne istine on ubraja i sledeće: Aboridžini ne gledaju na mešovite brakove kao na katastrofu kao sto je slucaj sa imigrantima, volan automobila je na desnoj strani, Australijanci zimi idu bosi, a leti nose čizme, najsmrtonosniji sport je pecanje na stenama i to je zemlja gde se ljubav prema sopstvenoj deci može samo meriti s ljubavlju prema ragbiju.
Slede poglavlja koja su istovremeno puna praktičnih, interesantnih, ponekad smešnih, podataka koji su veoma bitni za svakoga ko se odluči da preleti dve trećine naše planete do tog kontinenta koji je ceo jedna država.
Inače, u srpskim knjižarama iznenada su se pojavle čak dve veoma kvalitetne knjige o Australiji jer pored ove Ćosićeve , „Laguna“ je objavila knjigu velikog putnika, takjođe novinara BIla Brajsona „Tamo dole“ o njegovom omiljenom kontinentu – Australiji.
Leave A Comment