Šta je sa Selindžerovom zaostavštinom 

Rye_catcherDžerom Dejvid Selindžer „otac“ najpoznatijeg literarnog adolescentnog anti heroja Holdena Kolfilda, junaka romana „Lovac u žitu“, preminuo je u 91. godini, a samo nekoliko dana posle smrti, u američkim medijima vodi se rasprava o njegovoj književnoj zaostavštini. 
Agencija Asošijeted pres objavila je da je piščev sused u Kornišu, gradu u američkoj državi Nju Hempšir – gde je pisac preminuo 28. januara, Džeri Bart izjavio da mu se Selindžer poverio pre niza godina da ima najmanje 15 neobjavljenih knjiga u kućnom sefu.
Na svetlost dana je isplivao i podatak da Univerzitet Teksasa poseduje pet neobjavljenih pripovetki, iz perioda pre nego je Selindžer objavio „Lovca“, od koji su dve prava remek dela, ali da je odredio da se ne smeju publikovati 70 godina nakon njegove smrti.
Selindžer je roman „Lovac…“ objavio 1951, odnosno 11 godina nakon prve priče u časopisu „Stori“ koji je pokrenuo njegov mentor sa Kolumbija univerziteta Vit Barnet kod koga je godinu dana pohađao časove kreativnog pisanja kratkih pripovetki.
„Lovac“ je preko noći postao globalni hit sa 60 miliona prodatih primeraka. Taj neveliki roman o 17-godišnjem buntovniku i dalje se svake godine proda u SAD u tiražu od oko 250.000 primeraka. 
Njegov autor je zatim objavio knjigu u kojoj devet priča, prethodno štampanih u periodici, zatim knjigu „Freni i Zui“ (Franny and Zooey), još jednu knjigu sa četiri novele i nakon što je 1965. objavio novelu “ Hepvort 16, 1924″ u nedeljniku „Njujorker“, Selindžer je nestao sa literarne pozornice. 
Narednih 45 godina Selindžer je proveo daleko od očiju javnosti odbijajući sve pokušaje izdavača da dobiju neki njegov rukopis, dao je samo dva -tri intervjua od kojih je poslednji 1980. godine, a svi pokušaji da dozvoli da se neko njegovo delo adaptira za pozorište ili ekranizuje, ostali su bez uspeha. 
Bežeći od slave Selindžer je postao najslavniji „pustinjak“ 20. veka čiji su se advokati javljali samo ako je na sudu trebalo braniti njegovu privatnost. 
Sve dok su istoričari književnosti, kritičari i teoretičari pisali o njegovom malom ali važnom književnom delu, Selindžer je ostajao po strani. Međutim, kada je Jan Hamilton najavio da će objaviti njegovu neautorizovanu biografiju pisanu na osnovu prepiske do koje je nekako uspeo da dođe, pisac je zatražio da se ona zaštiti zakonom o autorskim pravima i tako onemogućio njeno korišćenje. 
Sud mu je dao za pravo što je bio presedan, i Hamilton je morao da odustane od njihovog citiranja u svojoj knjizi.
I drugi pokušaji da se napiše Selindžerova biografija su bili sasečeni u korenu, ali su tokom devedesetih godina dve, njemu bliske žene, ipak narušile njegovu privatnost. Prvo je književnica Džojs Mejnard objavila sećanja na period od blizu godinu dana koji je provela uz Selindžera kao njegova ljubavnica, kada je imala 21 a on 53 godine. Slika koju je dala nije bila ni laskava niti prijatna po pisca, ali je barem zabeležila da je disciplinovano pisao svakoga dana i da je imao najmanje dva „gotova“ romana.
Druga knjiga bili su memoari Selindžerove ćerke Margaret „Lovac snova“ u kojoj je prikazala oca kao čudaka koga nije zanimala porodica. 
Ona je zabeležila da je Selindžer veoma uredno odlagao rukopise u fascikle i ako su bile obeležene crvenom olovkom to je značilo da se mogu objaviti tako kako jesu, a druge – sa plavom oznakom, trebalo je prvo da budu redigovane. 
Američki Nacionalni javni radio je odmah nakon vesti da je Selindžer preminuo intervjuisao novinarku Beti Epis koja je poslednja razgovarala sa njime, ali pre 10 godina. Ona je kazala da joj je pisac tada rekao: „Odbijam i odbijaću da objavljujem i u tom neobjavljivanju ima nekog divnog mira, tišine. Ako je objavljuješ svet ne zna šta radiš i možeš da radiš za sebe“.
Nedeljnik „Njujorker“ do koga stižu samo najodabranija pera, u najnovijem broju postarao se da objavi kojih je sedam Selindžerovih priča odbio da objavi četrdesetih godina, spisak onih koje je objavio i onih za koje se zna, na osnovu dokumenata, da ih je napisao, ali sada se vode da su izgubljedne. 
Uz svaku od tih priča dat je kratak siže, kada su i gde nastale – uglavnom tokom Drugog svetskog rata – u kome je Selindžer ucestvovao do 1942. do 1945. uključujući Dan D, kao i njihovu dalju sudbinu (neke su objavljene u drugim listovima pod drugim imenom ili su docnije postale neko od poglavlja „Lovca“).Očigledno, Selindžerova zaostavština će još dugo intrigirati naučnike, ali i „lovce“ na senzacije. Najbolja reakcija jednog slušaoca Nacionalnog javnog radija na vest o smrti glasila je: „Selindžer je mrtav, neka dugo živi Selindžer!“

Povezana vest:  Dejvid Bekam lansira kolekciju odeće za muškarce