NEBOJŠA JEVREMOVIĆ, GENERALNI SEKRETAR VESLAČKOG SAVEZA SRBIJE, Uvek može još više i bolje

NEBOJŠA JEVREMOVIĆ, GENERALNI SEKRETAR VESLAČKOG SAVEZA SRBIJE

Uvek može još više i bolje

 

Gensek VSS priča o svojih 15 godina provedenih na ovoj funkciji, zahtevnoj predolimpijskoj 2011. i još zahtevnijoj olimpijskoj 2012, pripremama za prvi Svetski kup koji će biti održan u našoj zemlji, kapitalnim projektima VSS, zbog čega je veslanje postalo akademski sport…

Srpsko veslanje je prošlo ogroman razvojni put u poslednje dve decenije. Od raspada bivše SFRJ ovaj sport je u našoj zemlji morao da krene praktično od nule, budući da je njegovo uporište bilo smešteno u nekim drugim jugovslovenskim republikama. Uprkos tome, predanim i fanatičnim radom čitave organizacije, srpsko veslanje je danas postalo jedan od najuspešnijih i, u svakom smislu, jedan od najorganizovanijih sportova u Srbiji.

Pored toga što nas naši veslači svake godine obraduju sa mnogrobrojnim medaljama sa najvećih svetskih takmičenja i uslovi za bavljenjem ovim sportom iz dana u dan postaju sve bolji i bolji. U infrastrukturnom smislu napravljen je neviđen pomak, a projekti koju su sa velikim uspehom pokrenuti dovoljan su garant da će srpsko veslanje i u budućnosti biti sport kojim ćemo se ponositi.

Nebojša Jevremović, generalni sekretar veslačkog saveza Srbije, ovu funkciju obavlja čak deceniju i po, a jedan je od najdugovečnijih genseka u našem sportu. Bivši veslač odmah otkako je okačio veslo o klin postavljen je na izuzetno važno mesto budući da je za ovih 15 godina bio jedan od glavnih izvođača radova u svojevrsnom projektu razvoja i afirmacije srpskog veslanja.

Intervju s popularnim Nebicom počinjemo pitanjem kako je zadovoljan sezonom koja je za nama, gledajući iz organizacionog ugla?

– Sezona je bila zahtevna, kao što je uostalom svaka u veslanju budući na obiman kalendar domaćih i međunarodnih takmičenja. Godinama unazad smo navikli na ubitačan ritam i svojski se trudimo da budemo maksimalno efikasni sa optimalnim brojem ljudi koji radi u Savezu. Nažalost, posao se iz godine u godinu komplikuje najviše zbog administrativno-birokratskih zahteva svih strukutra koje su pak normalne za ovo današnje vreme i svesni smo da moramo da im se prilagodimo i ispunimo. Iako je bilo olovno teško na zadovoljstvo svih uspeli smo sve da završimo na vreme a nadam se da će to biti i u budućnosti.

Ova sezona je, pak, bila specifična i iz razloga što je bila predolimpijska. Na našu veliku sreću povećava se broj vrhunskih veslača koja imamo. Pamtim vreme kada smo imali dvojicu, trojicu takvih veslača, a danas ih je između 10 i 20. To, samim tim, povećava posao svima nama u Savezu ali ga sa uživanjem obavljamo. Na Svetskom prvenstvu na Bledu imali smo čak 14 takmičara, a uz veliku podršku Ministarstva omladine i sporta, koji je najveći finansijer naših redovnih programa, ove godine smo imali i ogromnu finansijsku potporu od Olimpijskog komiteta Srbije pošto je dobar deo sredstava obezbeđen iz projekta „London 2012“. Zahvaljući i tome seniori su imali zaista jedne optimalne uslove za rad.

Sve u svemu, teško jeste, mnogo se radi, ali postoji jedna ogromna satisfakcija kako u rezultatskom smislu tako i u tome da je sve završeno na vreme, a da su obezbeđeni maksimnalni uslovi za rad u ovom trenutku. Sami uslovi koje smo obezbedili našim veslačima su gotovo uz rame nekim malo razvijenijim zemljama od naše i to je ogromna stvar ako se zna u kakvim nemogućim uslovima smo nekada trenirali i kakve su žrtve tada naši veslači morali da podnesu ne bi li postigli dobre rezultate.

Pored svega ovoga pošto se Savez bavi i celokupnim veslanjem u Srbiji koji podrazumeva i organizaciju domaćih i međunarodnih takmičenja možemo da budemo zadovoljni činjenicom da smo s velikim uspehom održali sva takmičenja pod našom ingerencijom. Posebno bih istakao „Internacionalnu regatu – Trofej Beograda“ koja je ove godine okupila rekordnih 200 stranih takmičara i koja je, i uz veliku podršku samog Grada, pokazala da se razvija u pravom smeru.

Uprkos svepristunoj finansijskoj krizi Veslački savez Srbije nikada nije javno zakukao, što je čest slučaj u ostalim našim savezima. Šta više pored toga što obavljate redovne aktivnosti uspeli ste da pokrenete i dva velika razvojna projekta kao što su „Indetifikacija mladih talenata“ i gradnja Nacionalnog veslačkog centra na Srebrnom jezeru. U čemu je tajna uspeha VSS?

– Mislim da je sve stvar unutrašnje organizacije. Najveći deo sredstava koje VSS dobija iz budžeta, od sponzora i od donacija ide na redovne programe za same sportiste tj. na pripreme i učešća na takmičenjima i obnovu opreme. Unutrašnjom organizacijom smo uspeli da sa minimalnim brojem ljudi sve to uspemo da pokrijemo, ali uz velike žrtve svih ljudi koji su uključeni u rad. Ipak, svi mi smo fokusirani na neki viši cilj i kada je tako ni ne pomišljamo da kukamo već se trudimo da svi damo svoj makisimum. Sa razvojem veslanja iz godine u godinu i mi svi pojedinačno napredujemo i to je velika nagrada za sav trud koji ulažemo.

Ostali projekti iznikli su od ljudi koji su direktno uključeni u ovaj sport i koji su smislili način da ga podignu na viši nivo.  „Indetifikacija mladih talenata“ jeste jedan od takvih projekata koji je počeo sa realizacijom pre šest godina i koji i dan-danas živi. Jednostavno, želja nam je bila da pronađemo veoma talentovanu decu koja su spremna da se bave veslanjem i da sistemom selekcije dođemo do vrhunskih takmičara. Zahvaljujući, pre svega, našim trenerima koji su pokazali umeće da omirišu veliki potencijal mi danas imamo slučaj da dovodimo decu u Beograd koja su već selektovana i da veliki broj njih posle nekoliko godina rada postigne zavidan rezultat i u seniorskoj konkurenciji. Najbolji primer toga su Đerić i Vasić koji su posle samo pet godina treniranja došli u priliku da učestvuju na olimpijskim igrama, a siguran sam da će njihovim stopama krenuti i mnogi drugi klinci.

Takođe, u nameri da uslove za naše sportiste podignemo na još viši nivo, budući da sa našom bazom na Adi Ciganliji imamo problem pošto ne možemo da je koristimo u toku leta, prinuđeni smo da izmeštamo ceo takmičarski pogon van Beograda. Pre desetak godina napravili smo trening centre u Kniću na Gružanskom jezeru i na Srebrnom jezeru. Ipak, pošto nam je iz godine u godinu rastao broj takmičara morali smo da se pozabavimo i infrastrukturom na ovim jezerima. Prošle godine smo pokrenuli akciju da na Srebrnom jezeru napravimo Nacionalni veslački centar koja je našla da odobravanje Ministarstva omladine i sporta tako da je gradnja već krenula a previđen završetak je na proleće. Izgradnjom ovog kapitalnog objekta za veslački sport u Srbiji, pored Beograda, dobićemo još jednu jaku bazu i tako ćemo uslove za bavljenje ovim sportom podići na mnogo viši nivo.

Srećni smo i zbog činjenice da se veslačka infrastuktura poboljšava i na nivou klubova, budući da će Danubius uskoro dobiti nov objekat. Klub koji je osnovan 1885. sada će najzad dobiti prave uslove za rad i jednu modernu zgradu kojom bi mogli da se ponose i klubovi iz Zapadne Evrope. Imamo naznake da će stopama Danubiusa krenuti i neki ostali klubovi, pogotovo što mnogi klubovi na svoje ime imaju određenu površinu zemlje koja izlazi na jezero pa su samim tim interesantni za investitore koji imaju interes da ulaganjem u njihovu infrastrukturu pokušaju da to povrate kroz turizam.

Naredna sezona će biti posebno veliki izazov za VSS. Pored svih tekućih obaveza organizovaćemo, prvi put u istoriji, i Svetski kup. Kako idu pripreme za ovaj događaj?

– Kao i u svakoj olimpijskoj godinu svetski veslački kalendar je malo promenjen pa će se sve održavati ranije za jedno tri nedelje. Prvi svetski kup koji će biti održan na Savskom jezeru od 3. do 6. maja biće prva prava proba za sve posade koje će se takmičiti na Igrama, a takođe i poslednja velika proba za čamce koji još nisu izvadili „vizu“ za London i koji će to pokušati da urade na kvalifikacionoj regati u Švajcarskoj koja će se održati 18 dana kasnije. Svetski kup je nesumnjivo najkvalitetnije veslačko takmičenje koje će se održati u Beogradu. Naš glavni grad je bio domaćin Svetskog juniorskog prvenstva 1978, Svetskog prvenstva za seniore do 23 godine 2003. i Svetskog studenskog šampionata, pet godina kasnije. Ipak, predstojeći Svetski kup u svakom smislu ne može da se poredi da pomenutim. Očekujemo preko 1.000 veslača iz svih zemalja sveta. Ogroman posao, ali smo ozbiljno i na vreme pristupili celoj priči. Organizacioni komitet radi punom parom, imamo već 500 rezervisanih mesta u hotelima i nadamo se da će Beograd i sam Organizacioni komitet položiti ispit jer nameravamo da se potom kandidujemo i za organizaciju nekog većeg takmičenja. Takođe, posebno nam je drago što smo Svetski kup u Beogradu iskoristili da zaokružimo veslačku infrastrukturu koja je trebalo da se završi za Univerzijadu ali je nažalost tada sve bilo odloženo jer je veslanje skinuto sa programa. Sada smo sve komletirali i mogu slobodno da kažem da u budućnosti imamo sve uslove za organizaciju svih veslačkih takmičenja na našoj regatnoj stazi na Adi Ciganliji koja nikoga nije ostavila ravnodušnim. Jednostavno, retke su veslačke staze u svetu koje su, poput naše, tako blizu centra grada, a opet u tako lepom ambijetnu.

Koliko ima prostora da VSS i zaradi od organizacije Svetskog kupa?

– Kao što je slučaj i sa svim ostalim sportovima i u veslanju vlasnik samog takmičenja jeste Svetska organizacija, u našem slučaju FISA, tako da ona raspolaže svim marketinškim pravima koja sama po sebi donose najveću zaradu. Postoji jedan deo koji se tiče domaćih sponzora i koji je prilika da se nešto zaradi, ali s obzirom na velike troškove, u veslanju kada su u pitanju velika takmičenja odlično je ako se postigne to da se bude na pozitivnoj nuli. Ono što mi očekujemo jeste da našom ekonomskom logikom i racionalnim baratanjem sa novcem ostane nešto što će se uložiti u opremu. Veslački čamci su nenormalni skupi, koštaju i desetak hiljada evra, a potrošan su materijal. Pokušaćemo da uštedama na svim stranama osvarimo neki profit koji bismo uložili u kupovinu novih čamaca u želji da ostanu zalog za buduće generacije.

Za sada imamo dve kvalifikovane posade za Olimpijske igre u Londonu, a pored njih veslanje će predstavljati i sudija Saša Verbič. Koliko su Igre 2012. prilika za dodatnu afirmaciju srpskog veslanja?

– U veslanju je olovno teško doći od Igara, a mi već imamo šestoricu kvalifikovanih olimpijaca. Očekujemo da će se taj broj možda i uvećati nakon kvalifikacione regate u Švajcarskoj. Pripreme za Igre u Londonu u sportskom smislu idu po planu. Obezbedili smo maksimalno dobre uslove u odnosu na ono što trenutno možemo. Držimo se oprobanih recepata i mesta gde smo i do sada sporvodili pripreme. To su Crna Gora, Italija i eventualno Turska, a potom na proleće i naše baze u Srbiji. Jedan deo bazičnih priprema će biti verovatno i na Bledu, a same završne možda i u nekom mestu bliže same Velike Britanije. Što se tiče rezultata Olimpijske igre su u takmičarskom smislu nešto posebno. Neretko dođe do iznenađenja, a sigurni smo da će naš stručni štab, kao i do sada, napraviti odličnu kombinaciju. Naravno, ne gajimo iluzije. Sve zemlje koje će imati posade u Londonu su izuzetno kvalitetne i ozbiljno se pripremaju. Svi su ubacili u šestu brzinu. Nadam se će naše posade ostvariti dobar rezultat. Obećavati medalju, pogotovo iz moje pozicije, nije primereno. Lično bih bio prezadovoljan kada bismo se plasirali u finale, a posle toga šta god bude.

Inače, iduća sezona za nas je mnogo značajna i zbog mlađih kategorija. Imamo veoma talentovanu juniorsku reprezentaciju u koju smo mnogo uložili. Sredstva koja smo dobili od Olimpijskog komiteta za pripreme seniora u 2011. Omogućila su nam da veći deo redovnih sredstava usmerimo na podmladak tako da smo na svim takmičenjima u 2011. učestvovali sa velikim brojem posada. Naši mladi veslači su tako stekli dragoceno iskustvo, veliki broj njih i sledeće godine će se takmičiti u juniorskoj konkurenciji, pa s pravom očekujemo da odu korak napred u odnosu na 2011. i da u 2012. budu još uspešniji.

Veslanje je jedini sport koji ima epitet akademski, budući da svi veslači pored profesionalne karijere ne zapostave obrazovanje. Kako objašnjavate taj fenomen?

– Sugurno jedan od razloga je i to što su svi veslači svesni činjenice da bavljenjem ovim sportom ne može da se osigura egzistencija pa samim tim ne smeju i ne žele da zapostave obrazovanje. Takođe, i sami treneri u klubovima i selektori u reprezentaciji svojski se trude da kod svih veslača pored odgovornosti za bavljenje sportom usade i odgovornost prema školovanju. Naposletku moram da istaknem i to da je veslanje jedan od najrazvijenijih i najpopularnijih sportova na nekim od najboljih američkih koledža. Mi smo sa njima ostvarili odličnu saradnju i to na obostrano zadovoljstvo. Naši veslači, i to samo oni koji ispune ne baš lake kariterijume, imaju mogućnost da obezbede sebi stipendiju na nekom koledžu gde pored školovanja mogu da se bave veslanjem. Ovo je za srpsko veslanje bila i ostala izuzetno važna saradanja, pogotovo devedesetih godina, kada kod nas nisu postojali adekvatni uslovi za treninge. Odlazeći u Ameriku naši veslači su pored lične koristi na neki način ostvarivali i dobit za sam Savez jer su tamo trenirali i vraćali se u zemlju gde su branili boje nacionalnog tima. Međutim, u našoj zemlji su se iz godine u godinu poboljšavali uslovi za treninge i mogu slobodno da kažem da je nivo veslanja kod nas prestigao nivo veslanja na američkim koledžima. Iako je odlazak u Ameriku i dalje jedna od opcija za naše veslače kada završe srednju školu, pogovoto iz razloga što tamo završavaju prestižne koledže i samim tim imaju odličnu preporuku za posao nakon veslačke karijere, u poslednje vreme sve je češći slučaj da reprezentativci nastave školovanje u Beogradu baš iz razloga što smatraju da će ovde brže i bolje napredovati kada je samo veslanje u pitanju. Ono što mene posebno raduje jeste činjenica da svi naši veslači koji završe školovanje u Americi i dalje imaju jak sportski motiv da se vrate ovde i da nastave da treniraju i nastupaju za našu zemlju u nameri da postignu rezultat za koji misle da imaju kvalitet. Fenomenalna stvar je i to što je država prepoznala potrebu da nagradi svaki rezultat i samim tim dala još jedan motiv za svakog srpskog sportistu.

U veslanju ste ceo život, a na funkciji generalnog sekretara VSS punih 15 godina. Kakav je osećaj kada znate da ste bili deo ekipe koja je uspela da za ovo vreme od veslanja, i u rezultatskom i u infrastrukturnom smislu, napravi jedan ozbiljan i organizovan sport?

– Pre nekih 15 godina smo shvatili šta nedostaje veslačkom sportu u Srbiji. Nakon raspada SFRJ veslanje u Srbiji je dovedeno na klupski nivo i klubovi su bili ti koji su prvi povukli. Dobrom selekcijom i fanatičnim radom ostvarili su odlične rezultate imajući u vidu infrastukturu i opremu koju su imali. To je bio neki prvi korak, a medalje smo počeli da osvajamo u kontinuitetu od 1995. Nakon toga prepoznali smo šta najviše nedostaje i u poslednjih 10 godina smo slagali kockicu po kockicu. Uspeli smo da nađemo i da uložimo jako puno novca u neophodnu opremu i objekte. Uspeli smo da uspostavimo nekoliko trenažnih centara u Srbiji. Lepo je razmišljati šta je sve urađeno, ali se ne zadovoljavamo time. Uvek može još više i bolje i svi u Savezu tako razmišljamo – kaže na kraju Nebojša Jevremović.