Kockar nastaje u trenutku krajnje lične i finansijske napetosti. Fjodor Mihajlovič Dostojevski ga piše za svega dvadeset sedam dana, pod pritiskom rokova i dugova, što se oseća u samom tekstu. Ritam romana nosi ubrzanje, nepredvidivost i impuls, kao zapis svesti koja se kreće brže od sopstvenih odluka.
Radnja smeštena u izmišljeni evropski gradić Ruletenburg okuplja galeriju likova čije se sudbine vrte oko novca, statusa i očekivanog nasledstva. U središtu tog sveta je Aleksej Ivanovič, mladi učitelj, rastrzan između dve sile koje ga istovremeno uzdižu i razaraju, ljubavi prema Polini i potrebe za rizikom. Ono što počinje kao posmatranje, vrlo brzo prerasta u lično učešće, u vrtlog iz kog nema izlaza.
Više od priče o kocki
Kockar se često čita kao roman o ruletu, ali njegova prava tema zapravo se nalazi dublje, u načinu na koji čovek postaje zavisan od sopstvenih emocija. Kockanje je ovde samo forma, suština je nešto sasvim drugo: potreba da se život oseti intenzivnije, da se pređe granica, da se iskuša sudbina.
Adrenalin i ono što psihologija danas naziva toksičan odnos.
Glavni lik ne igra da bi postao bogat. On kocka da bi dokazao da može. Da može da pobedi slučaj, da može da zasluži ljubav, da može da preokrene tok stvari jednim potezom. Upravo u toj iluziji leži njegova tragedija i razlog zbog kog se ovaj roman i danas čita kao jedan od najvrodostojnijih prikaza zavisnosti u književnosti.
Dostojevski i unutrašnja drama čoveka
Posebnost ovog romana ne može se odvojiti od načina na koji Dostojevski piše. Njegovi likovi nisu stabilne, zaokružene ličnosti, već bića u procesu: nedovršena, kontradiktorna, rastrzana između želje i straha. On ne opisuje spoljašnji svet koliko unutrašnje stanje čoveka u trenutku kada gubi kontrolu.
Upravo tu leži njegova trajna relevantnost. Ovo nije roman o jednom vremenu, niti o jednom poroku. To je roman o onom trenutku kada čovek poveruje da će sledeći potez promeniti sve, i nastavi da igra, i onda kada zna da gubi.
