Povodom Međunarodnog dana devojčica: Kad je porodica jaka, jake su i devojčice

Pre nego što stignu da izaberu šta žele da budu, neke devojčice već znaju šta porodica od njih očekuje. Da čuvaju mlađu decu. Da pomažu u kući. Da rade. Da školu ostave za kasnije, iako kasnije često nikada ne dođe. U porodicama koje dugo žive sa siromaštvom, nezaposlenošću i društvenom isključenošću, kriza ne ostaje na kućnom pragu. Ona ulazi u dečiju sobu i određuje koliko će detinjstvo trajati.

Za devojčice je cena takvog odrastanja često posebno visoka. Rodne norme i oskudica mogu ih prerano usmeriti ka neplaćenom radu u domaćinstvu, brizi o drugima, napuštanju škole ili dečijem braku. Svaki od tih rizika sužava prostor u kojem bi trebalo da postoji izbor. Kada devojčica izgubi vezu sa obrazovanjem ona gubi svakodnevni kontakt sa vršnjacima, ali odraslima koji mogu da prepoznaju da joj je potrebna podrška.

Dečiji brakovi ne smeju biti strategija preživljavanja za porodice u krizi

Razmere problema vide se u podacima, ali se ne mogu razumeti samo kroz brojeve. Prema podacima Republičkog zavoda za socijalnu zaštitutokom 2025. godine u Srbiji je registrovano 197 dece žrtava dečijeg braka. Devojčice čine 96,43 odsto identifikovanih slučajeva, a 60,71 odsto dece dolazi iz romske populacije. Čak 85 odsto dece bilo je pod roditeljskim staranjem. Ovi podaci govore zašto podrška porodici mora početi pre nego što kriza preraste u odluku koja detetu menja život.

„Devojčice koje odrastaju u siromaštvu, socijalnoj isključenosti ili im je ograničen pristup obrazovanju, zdravstvenim i socijalnim uslugama suočavaju se sa višestrukim rizicima. U takvim okolnostima dečiji brak se često posmatra kao strategija preživljavanja, odnosno kao  način da se smanje ekonomski pritisci na porodicu. Posebno zabrinjava činjenica da dečiji brakovi gotovo po pravilu dovode do prekida obrazovanja, ograničavaju mogućnost devojčica za ekonomsku samostalnost, povećava rizik od ranih trudnoća, narušavanja njihovog fizičkog i mentalnog zdravlja“, kaže Danijela. „Zato je važno da dečije brakove ne posmatramo samo kao kulturološko pitanje, već pre svega kao pitanje zaštite prava deteta i rodne ravnopravnosti.“

Dečiji brak nije jedini način na koji siromaštvo i porodična kriza mogu devojčici oduzeti detinjstvo. Isti pritisci koji je guraju ka ranoj zajednici često je uvode i u dečiji rad, a oba puta najčešće vode udaljavanju od škole i preranom preuzimanju odgovornosti odraslih. Kada dete radi tokom školske godine ili obavlja iscrpljujuće poslove, redovno pohađanje nastave i završetak školovanja postaju sve manje dostižni. Kada napusti školu, raste opasnost da će njegov rad biti zloupotrebljen. Kod devojčica se vidljivom radu često pridružuje rad koji statistike teško beleže, svakodnevno održavanje domaćinstva i briga o mlađoj braći i sestrama. Posledice traju dugo. Niže obrazovanje vodi ka užim mogućnostima zapošljavanja, većoj ekonomskoj zavisnosti i riziku da siromaštvo postane nasleđe.

„Ukoliko  izostaje adekvatna briga i zaštita u porodici, najznačajniji stubovi podrške u zajednici  su sistem obrazovanja, zdravstva i lokalne usluge socijalne zaštite namenjene najranjivijim porodicama. Jedna od lokalnih usluga za porodicu  koji sa  jedne strane  osnažuje porodice i decu, a sa druge efikasno povezuje sistem socijalne zaštite, obrazovanja i zdravstva, jeste program „Jačanje porodice” koji sprovodi humanitarna organizacija SOS Dečija sela Srbija”, navodi Danijela Barjaktarević iz SOS Dečija sela Srbija.

Kada porodica ojača, jačaju i devojčice

Program „Jačanje porodice“ SOS Dečija sela Srbija polazi od jednostavne, ali zahtevne ideje. Da bi dete bilo bezbednije, porodica mora dobiti podršku dok još postoji prostor da promeni smer. To znači rad na roditeljskim veštinama i odnosima u okvir familije, ali i povezivanje porodice sa zajednicom i institiucijama. Za devojčice takva podrška može značiti razliku između prekida školovanja i još jednog završenog razreda, između odluke donete pod pritiskom i budućnosti o kojoj može da odlučuje sama.

„Umesto da se reaguje tek kada se problem pojavi, mi deluje preventivno, osnažujući roditelje da bolje odgovore na potrebe svoje dece, unaprede porodične odnose, ojačaju ekonomsku stabilnost domaćinstva i izgrade poverenje u institucije koje im mogu pružiti podršku“, kaže Milica Mitrović iz humanitarne organizacije SOS Dečija sela Srbija.

U tom procesu promena se ne meri kroz velike odluke. Promena ka boljem vidi se kada roditelji počnu da pitaju ćerku šta želi, ali i kada školu prestanu da doživljavaju kao trošak. Kada devojčica redovnije dolazi na nastavu, govori sigurnije i prvi put pravi plan koji nije određen porodičnom krizom. „Kada porodica ojača, jačaju i devojčice“, kaže Milica. „Tada umesto da prerano preuzimaju uloge odraslih, dobijaju priliku da budu ono što jesu, deca koja uče, razvijaju svoje talente i grade sigurniju i zdraviju budućnost za sebe.“ Podizanje svesti počinje upravo tu, priznanjem da otežano detinjstvo nije lični neuspeh devojčice, već poziv društvu da podršku učini dostupnom pre nego što joj mogućnosti budu oduzete.

„Najpozitivnije promene vidimo upravo kod devojčica koje počinju da veruju da imaju pravo da sanjaju i planiraju svoju budućnost”, zaključuje Milica Mitrović iz organizacije SOS Dečija sela Srbija.