Hrabrost da se bude drugačiji – pred beogradskim čitaocima predstavljen roman Milice Vučković „Roditelji kućnih ljubimaca“ (FOTO)

Prvo beogradsko predstavljanje romana „Roditelji kućnih ljubimaca“ Milice Vučković održano je u Maloj sali Kolarca, a o knjizi su, pored autorke, govorili i Zoran Paunović, profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, Jasmina Radojičić, urednica u Laguni, i reditelj Nikola Zavišić. Moderatorka je bila novinarka Sara Arsenović.

Promociju je otvorio Dušan Strajnić iz benda „Stray Dogg“, koji je izveo numeru inspirisanu upravo romanom „Roditelji kućnih ljubimaca“.

Na samom početku Milica je zahvalila govornicima, koji su ujedno bili i prvi čitaoci romana, naglasivši koliko joj je njihova podrška značila. Osvrnula se i na lepo iskustvo sa Lagunom, kao i na inspirativan rad sa urednicom knjige Jasminom Radojičić, koja je opisala svoje iskustvo rada sa Milicom.

„Milici je bilo najvažnije da rukopis u konačnom obliku bude najbolji i čini mi se da smo se dobro dopunjavale tokom procesa rada, pa zaista nije bilo teško, niti naporno. Ona je prihvatala neka moja preterana insistiranja, videla je dobru nameru da rukopis izgleda ovako kao što izgleda i čini mi se da smo se dobro razumele. Za mene je ovo bilo jedno specifično iskustvo, i zaista to ne kažem samo zato što je prigodno. Uživala sam.“

Akademik Zoran Paunović govorio je o kontekstualizaciji Miličinog romana na savremenoj književnoj sceni i o temama kojima se bavila.

„Pokušaj da roman Milice Vučković smestimo u kontekst savremene srpske književnosti nije jednostavan iz više razloga. Prvo, roman je neočekivan u odnosu na ono što je bilo karakteristika njenog pisanja do sada. Imao sam priliku da budem jedan od njegovih prvih čitalaca i na tome Milici naročito zahvaljujem, jer to je težak zadatak, zato što ide sa strahom da vam se knjiga neće dopasti i da ćete to morati da saopštite autoru. Milica je u pisanju ovog romana pokazala jednu vrstu hrabrosti, koju pisci obično ne ispoljavaju. Kada pronađu jedan model, način pisanja, jedan tematski krug koji čitaoci prihvate, obično ostaju manje ili više unutar tog načina pisanja ili tematskih krugova. Reklo bi se da je ovaj roman nastao iz vrlo autentične i iskrene autorkine želje da napiše knjigu baš o ovome o čemu je knjiga, a ne o nečemu što bi bilo u horizontu očekivanja njenih dotadašnjih čitalaca ili savremene srpske proze koja obiluje različitim temama, ali mi se čini da u njoj u poslednje vreme ipak u velikoj meri dominira autofikcija. Milica Vučković se udaljava od svake naznake autofikcije i piše o jednom svetu sa kojim ona očito nema nikakve veze. I upravo to joj omogućava da stvori onu vrstu emotivne distance koja je neophodna za roman ovog tipa, roman o odnosima među ljudima, emotivnim odnosima koji izumiru, koji polako postaju potpuno beznačajni, da bi na kraju bili potpuno uništeni“, rekao je Paunović, dodajući da izvesna hladnoća koju pripovedač ovog romana ispoljava prema junacima jeste nešto što je vrlina ovoga dela.

„Jer ovo delo jeste priča o međuljudskim odnosima, o otuđenosti, priča o samoći. Delo koje postavlja pitanje zbog čega smo toliko sami i zbog čega je toliko neizlečiva ta samoća i zbog čega je nemoguće da pokušamo da se s njom izborimo. Ovde imate distanciranog, sveznajućeg pripovedača, koji umesto da sam brani svoje junake, zapravo nas prevodi na njihovu stranu i pokušava da u nama izazove, koliko god to paradoksalno zvučalo, saosećanje time što ne ispoljava nikakvo saosećanje. To stvara jedan svet koji je malo čudan, hermetičan, hladan, ali istovremeno svet iz kojeg se postojano čuje krik samoće, vapaja za nekom vrstom emotivnog sadržaja kojim bi se mogao ispuniti život. Jedna od naznaka kojom bi se mogao ispuniti život sadržana je i u samom naslovu ovog dela.“

Nikola Zavišić je istakao koliko voli humor Milice Vučković.

„Njen stil je takav da deluje prilično koherentno i ozbiljno, ali suštinski Milica se, praveći tu humornu distancu u odnosu na samu sebe, zapravo fantastično igra i svojim junacima i našim očekivanjima. Tome sam se baš obradovao. Tu sad govorim o odnosu među likovima Nenada i Marije, koji otvaraju roman. Taman kad pomisli čovek: ’Aha, ovo je patern koji smo videli u ’Smrtnom ishodu’, Nenad umre’. Milica je to napisala ovako: ’Nenad je umro iznenada, kako to Nenadi neretko čine.“ To me je baš kupilo. Pošto sam veliki fan načina na koji Milica posmatra svet nevezano za književnost, ova dopuna u vidu ’Smrtnog ishoda’, ’Bola’ i ’Roditelja’ meni je samo pokazatelj da je njen pogled na svet, koji deluje tako ozbiljno, proračunato i hladno, suštinski pun života, pun humora i unutrašnje igre sa samim sobom, i to me prilično uzbuđuje, a mislim da će i čitaoce. Naslov romana je dobar. Ja sam inače fan dugačkih naslova, često i svoje predstave nazivam dugačkim naslovima. Mislim da duži naslovi duže i ostaju u memoriji. Ovaj naslov je in medias res, i to je vrlo spretno izabrano.“

Milica Vučković je govorila o provokativnosti naslova i hrabrosti da se otvore pojedine teme, odnosno o velikom zadatku koji je postavila pred urednicu i sebe – kako plasirati ovaj roman.

„Prethodni roman je sasvim slučajno izašao u jeku #MeToo pokreta, koji je kod nas, baš kao i sve bajke, došao sa velikim zakašnjenjem. I onda je taj roman bio čitan isključivo u tom ključu i tako predstavljan. Bez obzira na to, moja ideja je bila da je to roman o odrastanju, odgoju i, kao i ovde, roman o roditeljstvu, jer vi morate da budete podobni da biste bili žrtva, pre nego što to postanete – ne da ja sada svaljujem krivicu na žrtvu, ali to je trasiralo čitalački put i taj roman je bio tako percipiran. Naravno, postoji više tokova i više načina da se ovaj tekst otključa – ali mi imamo ovde jednu temu koja se lako previdi, a to je tema seksualnog zlostavljanja dece, koju sam ja pre svega želela da sakrijem. U prvoj verziji je to bilo eksplicitnije. Mi smo ovo posložile da bude čitljivije. Za mene je ovo bilo čak previše čitljivo, to vaganje da se obraćate univerzalnom srednjem čitaocu, ali ono što se ispostavilo jako dobro je to što taj fenomen prolazi neopaženo. Kad sam nešto nekoliko puta nagovestila da pišem o tome, neretko bih dobila odgovor da to kod nas nije tako zastupljeno, a veoma je zastupljeno ali se ne primećuje. I ono što je mene u okviru pojma roditeljstvo najviše intrigiralo jeste to kako roditelj to ne primeti i onda šta mi sve kao roditelji ne primećujemo i kakav to Beni, odnosno mali Teo, odrasta kao dete koje nije dovoljno primećeno“, rekla je Milica, na šta se nadovezala urednica Jasmina:

„Ovde je vrlo suptilno, a čini mi se sasvim dovoljno i očigledno naglašeno i kroz paratekstualne komentare i posvetu koja glasi ’Benijev spomenar’ da je to je priča o detetu kojeg nije imao ko da vidi ili čuje. Kroz neke suptilne rečenice pažljivom čitaocu to ne može da promakne, ali i Milici i meni je bilo važno da to ne postane tema koja će da optereti i da se na neki način zloupotrebi. Čini mi se da smo našli dobru meru, da se može prepoznati, ali da je čitaocu ostavljen prostor da on to sam artikuliše.“

Na samom kraju, Milica Vučković je govorila o tome sa kakvom vrstom osećanja bi volela da čitalac ostane nakon čitanja „Roditelja kućnih ljubimaca“:

„Volela bih da ostanu sa osećajem da ima nade.“

Knjigu „Roditelji kućnih ljubimaca“ možete pronaći u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs i na sajtu laguna.rs.