Gosti iz Izraela Maoz, Tabakman i Šori na Festu

Gosti 38. Festa, izraelski reditelji Samuel Maoz i Haim Tabakman i direktor Izraelskog filmskog fonda Kartiel Šori, razgovarali su danas sa novinarima u Centru „Sava“ o filmovima „Liban“ i „Širom otvorenih očiju“, kao i o opštem usponu izraelske kinematografije.
Maoz (48) je za film „Liban“ (Lebanon) dobio „Zlatnog lava“ na festivalu u Veneciji, a naša publika videće tu upečatljivu ratnu dramu večeras u velikoj dvorani Centra „Sava“.
Radnja se dešava u vreme prvog libanskog rata, juna 1982. godine. Tenk i vod padobranaca kreću u misiju čišćenja u grad koji su bombardovale izraelske snage, ali se slučajno nađu u području pod kontrolom sirijskih komandosa.
Kamera gotovo sve vreme prati mlade vojnike unutar tenka, dok se spoljni svet vidi samo kroz nišan. Glavni likovi ovog filma nisu ratni heroji spremni za borbu, već obični ljudi koji osećaju veliki strah od smrti.
Maoz je izjavio da je srećan što je zahvaljujući nagradi u Veneciji poruka ovog filma stigla širom sveta.
-Snimao sam iz potrebe da ogolim rat, da ga prikažem bez heroizma i sličnih klišea, kao i da razmotrim pitanje odgovornosti koje je neizbežni deo sudbine svakog vojnika – rekao je on, dodajući da je i sam bio učesnik, mada kao „poslednja karika u toj liniji smrti“.
-U ratnoj situaciji nema dobrih i loših momaka. Rat je taj koji je loš, a svi ljudi su žrtve. Nemam nameru da poredim bol majke zbog ubijenog deteta i bol vojnika koji mora da puca da ubije. Svi su žrtve. Rat je zver koju je nemoguće zauzdati – ukazao je Maoz.
On je rekao da scenario i odnosi među različitim karakterima unutar tenka predstavljaju njegov lični pogled, jer smatra da je „sa ovakvom temom bolje raditi iz sopstvenog iskustva nego fikciju“.
-Zaplet nije glavna stvar u ovom filmu, konkretni događaji su samo simptomi, a srž problema je duša vojnika koja krvari. U haotičnoj situaciji, bez znanja o celini, gledajući samo kroz nišan tenka, vojnik mora u sekundi da odluči da li da puca ili ne. Nema vremena za dilemu i promišljanje o globalnim uverenjima, pacifističkim ili drugim – kazao je Maoz.
On je dodao da je shvatio „da jedini način da publika to razume ne ide kroz glavu, nego kroz srce i stomak“.
-Zato sam ‘uveo’ gledaoce u tenk, da se identifikuju sa likovima i na emocionalnom planu dožive snažno, ekstremno iskustvo – rekao je Maoz istakavši da „u tom slučaju osetiti znači i razumeti“.
Prema njegovim rečima, svaki antiratni film ima naivnu ideju da zaustavi ratove.
-To se ne može učiniti jednim filmom, ali to je proces. Film ima snagu da menja osećanja ljudi, da utiče na njih da počnu da razmišljaju drugačije i da razmotre svoje prioritete – zaključio je Maoz.
Debitantski film Tabakmana „Širom otvorenih očiju“, koji je učestvovao na festivalu u Kanu, prikazuje homoseksualnu ljubav u ortodoksnoj jevrejskoj zajednici.
„Nisam ni gej ni ortodoksni vernik“, izjavio je mladi reditelj na konferenciji za novinare u Beogradu.
-Izazov mi je bio da istražim stvari koje su vredne za mene i moj život. Zato je ovo priča o strasti i o tome kako čovek određuje vrednosti u svom životu – zbog ili uprkos ograničenja i kodeksa u jednoj hermetičnoj sredini – rekao je on.
Povodom prodora izraelskog filma na međunarodnu scenu, direktor Izraelskog filmskog fonda je izjavio da „nema čarobne formule“.
-To je rezultat puno rada i restruktuiranja celog sistema podrške domaćem filmu – rekao je Šori, podsetivši da je pre desetak godina izraelska kinematografija bila na najnižem nivou u svojoj istoriji i da se država tada odlučila za radikalan plan oporavka.
On je istakao da je u model državnog fonda za sufinansiranje uvedeno pravilo – spremnost na rizik i na davanje prilike različitim autorskim glasovima i stilovima da se izraze u potpunoj kreativnoj slobodi.
-Fond je samo jedan od elemenata, čitava filmska industrija krenula je zajedno. Trebalo nam je nekoliko godina, ali smo očito uspeli da preokrenemo trend. Važno je što smo povratili poverenje izraelske publike u domaći film, a zatim i prebrodili animozitet u inostranstvu i plasirali izraelski film u svetu – kazao je Šori.
U Izraelu se godišnje snimi 16-17 dugometražnih igranih filmova. Prosečan budžet je do milion evra, a otprilike trećina se dobija iz državnog fonda.