Književna dela Borisava Stankovića imaju zajedničku nit u kojoj se otkrivaju fragmenti onoga što bismo mogli nazvati životnim usudom – podeljenost čoveka između života koji želi i koji mu je dat. Trag te podeljenosti otkriće se kod gotovo svih junaka, u uveloj lepoti i krhkoj snazi, u tihoj rezignaciji u njihovom glasu i naposletku u njihovim očima – kao blesak večite tuge za nečim.
Veliki uticaj na celokupno stvaralaštvo Bore Stankovića ostavila je njegova mladost i sve što je tada doživeo. Bogata piščeva imaginacija uspešno je preoblikovala ono iskustveno i uobličila ga u pravu umetnost. U Izabranim delima u izdanju Vulkan izdavaštva nailazimo na primere pojedinačnih ljudskih sudbina. Autor nam približava tadašnju kulturu i čoveka uopšte sa svim njegovim željama i nadama, vrlinama ali i slabostima. Osim što je u svojim delima prikazao obrise jednog vremena, kulture i običaja, Bora Stanković uspeo je da otkrije nevidljivi sloj stvarnosti u kojem su nataloženi obrisi unutarnjeg života njegovih književnih junaka. Zamršeni, raznoliki i složeni – ti obrisi ocrtaće portrete koje i danas prepoznajemo, osećamo i naposletku nosimo duboko u nama – kao ogledala u čijim odrazima najdublje spoznajemo sebe. Zbog toga je Stankovićeva proza svevremena i neprestano joj se vraćamo.
Borisav Stanković rođen je 1876. godine u Vranju, gde je najčešće pronalazio inspiraciju za svoja dela, i uvek se svom rodnom kraju rado vraćao. Rano je ostao bez roditelja, pa ga je odgajila baba Zlata, kojoj je posvetio pripovetke Tetka Zlata i Uvela ruža. Posle završene gimnazije studirao je na ekonomsko-političkom odseku Velike škole u Beogradu. U toku Prvog svetskog rata bio je zarobljen i odveden u logor u Derventu. Zahvaljujući zalaganju književnika Koste Hermana, oslobođen je i vraćen u Beograd. Posle završetka rata radio je u Ministarstvu prosvete Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Umro je 1927. godine u svojoj kući na Dorćolu.
Leave A Comment