Najnoviji roman nobelovke Toni Morison „Dom“
Prva Afroamerikanka ovenčana Nobelovom nagradom za književnost Toni Morison, ni u 81. godini ne posustaje i „Laguna“ je upravo lansirala njen najnoviji roman „Dom“ koji se u SAD pojavio pre nekoliko meseci .
Ovoga puta Morisonova je odabrala priču o traumatizovanom ratnom veteranu Korejskog rata koji se 1950-ih vraća u SAD, da bi mogla da pokaže koliko su te navodno srećne godine bile još uvek rasističke i koliko je taj rat uticao porazno na one koji su ucestvovali u njemu.
Koristeći novac koji mu je dao pastor, glavni lik Frenk Mani, pun gneva i samoprezira putuje od Čikaga do rodnog grada Lotusa u Džoržiji – „najgoreg mesta na zemlji“ gde niko „ne zna ništa niti želi da nauči“.
Upozoren na startu da Sever nije ništa manje rasistički od Juga, Mani upoznaje nasilje i segregaciju i bezakonje policije tokom ove odiseje na koju je krenuo podstaknut pretnjom da mu je mlađa sestra u smrtnoj opasnosti.
U jednom intervjuu za agenciju AP, Morisonova je, povodom izlaska iz štampe romana „Dom“ kazala: „Zaista sam pokušavala da skinem tu koricu, taj veo ili štagod sa godina za koje su govorili da su bile dobre, posleratne, ljudi su imali poslove, a televizija je bila puna srećnih priča i tako dalje“.
Književnica, koja je rođena u Ohaju, nikada nije živela u Džordžiji ali je inspiraciju za „Dom“ našla u pričama oca koji je rođen u tamo i uspomenama na jug Amerike tokom studentskih dana kada je sa drugim studentima početkom 1950ih videla koliko crnci na Jugu brinu jedni o drugima, što je prikazala i u „Domu“.
Morisonova je veći deo života provela na severu. Diplomiravši na Harvardu godinama je radila kao urednik u „Rendom Hausu“, a prvi roman „The Bluest Eyes“ izdala je 1970. Probila se sa „Solomonovom pesmom“ 1977. i potom „Voljenom“ 1988. za koju je dobila Pulicera i koji je pretočen u film.
Kritika je, kao i sve njene prethodne romane, dočekala hvalospevima pa je tako kritičar američkog javnog radija ocenio da je “ Dom“ “ veličanstven i napet, surov a ipak saosećajan i pun iskrene humanosti“.
Ništa manje nije bio nadahnut ni „Sietl Tajmsov “ kritičar koji je zabeležio da „Morisonova piše o psihološkom nasilju sa inženjerskom preciznošću i pesničkom uzvišenošću“.
Leave A Comment