FINALISTKINJA IDOLA ALEKSANDRA RADOSAVLJEVIĆ: SLEDIM SVOJU PRIČU

FINALISTKINJA IDOLA ALEKSANDRA RADOSAVLJEVIĆ: SLEDIM SVOJU PRIČU

 

Aleksandra Rаdosavljević je još u ranom detinjstvu počela da se bavi muzikom a već sa 14 godina iskusila je lepšu, ali i gorču stranu estrade. Činilo se da glamurozni „Idol“, pogotovo posle prolaza u finale i dvoboja sa Cvetom Majtanović, otvara sva vrata Leskovčanki koja je glasom, ali i prirodnim, iskrenim nastupom osvojila opšte simpatije – stvarnost je, nažalost, bila drugačija. „Idol“ je neslavno prošao na ovim prostorima, obećano nije ni ispunjeno, Aleksandra je morala težim putem. Učestvovala je nekoliko puta na Radijskom festivalu, snimila spot za pesmu „Dosta“, beležila uspešne nastupe u inostranstvu, i, konačno, snimila prvi album „Sa tobom letim“.

 

-Album je konačno izdat ali ne zvanično, ni za jednu diskografsku kuću – počela je priču Aleksandra. – Imali smo neke dogovore sa našim kućama, međutim, nisu mi se dopali ponuđeni uslovi pa sam na kraju odlučila da ga stavim na svoj sajt www.aleksandrara.com tako da svi mogu da ga skinu i čuju ono što radim. Ukoliko se javi neka kuća koja je zainteresovana, ja sam uvek raspoložena da to izdam. Jako sam zadovoljna dosadašnjim reakcijama, vidim da se ljudima to dopada. To je američki pop, nešto što kod nas nije toliko aktuelno – tačnije, nema muzičara koji se bave takvom vrstom popa. U početku sam bila malo skeptična s obzirom da znamo kakva muzika je danas kod nas aktuelna, međutim, jako prijatno sam se iznenadila.

 

Sarađivala si sa ljudima koje si upoznala tokom „Idola“ – pre svega mislim na Sašu Dragića, ali i na Mirka i Snežanu Vukomanović.

-Dragić mi je bio menadžer ali smo prekinuli saradnju. On je imao neke obaveze, druge stvari su mu preokupirale pažnju pa sam rešila da nastavim dalje sama. U svakom slučaju ostali smo u dobrim odnosima. Vukomanovići su mi napisali pesmu „Dosta“, ostale numere sam uradila ja – i muziku i tekst.

 

Da li si očekivala drugačiji razvoj situacije posle „Idola“ ?

-Svakako. Rano sam, sa svega 14 godina, osetila kako je to biti zvezda. Mnogo ljudi je znalo za mene, bila sam im interesantna, međutim, kad se nije desilo sve ono što je trebalo, odlučila sam – ok, ako je tako, onda ćemo morati polako. Što se sporije penjem, sporije ću i da siđem – bolje je nego da preko noći nestanem. Gledam da sve radim polako, temeljito, sa određenim razlogom i da sebe predstavim onakvu kakva jesam. Ne bih da, zarad neke popularnosti, ulazim negde gde ne pripadam samo zato što su tu svi ostali.

 

-Da li si imala iskušenja, ponude tog tipa ?

-Bilo je, ne mogu da kažem da nije. One čak nisu bile, ne znam, šokantne ili stvarno neprihvatljive za mene ali se ja nisam u tome pronašla. Sledim svoju priču, svoje ciljeve.

 

Kad se prisetiš 2004, grandiozne manifestacije u Sava centru, osetiš…

-Nostalgiju. Baš nedavno sam gledala slike sa mojima… Prelepo je iskustvo biti na sceni Sava centra tako mlad – mnogi muzičari sanjaju to godinama i ne dožive. Fanovi, slikanja, autogrami, upoznala sam veliki broj naših zvezda… Ne mogu, međutim, da kažem da je uvek sve funkcionisalo super i savršeno. Bilo je i naporno – odricanja, izostanci iz škole pa kasnije nadoknađivanje, ali, vredelo je.

 

Neposredno po završetku finalne manifestacije počele su da kruže priče da si bila u podređenom položaju u odnosu na Cvetu, da je pesma koju ste obe pevale u Sava centru „Nisam ista“ u njenom fazonu…

-Više o tome mogu da kažu oni koji su sve posmatrali sa strane. Znam da je veliki broj ljudi glasao za mene i da su takav ishod finala prilično emotivno primili – možda čak i više nego ja. Normalno, i meni je bilo krivo.

 

Da li si u kontaktu sa Cvetom ?

-Nisam, ne samo sa njom već mislim na skoro sve. Sumnjam čak da su ostali bilo kakvi kontakti između takmičara generalno. Svako je otišao na svoju stranu. Nažalost, nema niko da se izdvojio, uspeo u muzici.

 

„Idol“ kod nas nije dugo potrajao. Bila je još jedna, mnogo slabije propraćena sezona kada je priključena Makedonija i – kraj.

-Nije samo u pitanju „Idol“, gledam i ostale programe tog tipa. Recimo – „Operacija trijumf“. Isuviše tu vlada neka pohlepa, svi traže korist. Pogledajte u svetu sva ta takmičenja – „Idol“, „X-faktor“, „Ja imam talenat“… Ljudi postanu popularni i to traje, nije samo stvar trenutka. Ovde te stave po strani čim od tebe više ne mogu da vide nikakvu korist i idu dalje. Žalosno je što to tako funkcioniše.

 

Možeš li sebe da zamisliš u reality programu kao što je „Operacija trijumf“ ?

-Ja sam protiv toga da se ljudi posmatraju kao zamorčići u kući. Bilo je nekih predloga, kao „što ne bi otišla tamo“, međutim, meni se ne dopada što se na kraju svelo na to da su njih više snimali dok su se svađali i pričali neke gluposti nego dok su vežbali, pevali… Čovek treba da zadrži neku svoju privatnost.

 

Koliko ti se muzički ukus promenio od vremena kad si se pojavila na sceni ?

-Menja se  sa godinama. Slušam mnogo toga, ne ograničavam se pravcima. Muziku samo delim na dobru i lošu, nebitno da li se radi o popu, roku, metalu, džezu, ambijentalnoj muzici…Ukoliko mi se svidi pesma, ona će biti na mojoj play-listi. Smatram da se muzičar izgrađuje upoznajući što više pravaca i uključujući ih u svoj zvuk – na taj način stvara originalni pečat i izdvaja se.

 

Došla si u Beograd sa 17 godina ?

-Upisala sam četvrtu godinu ovde u muzičkoj školi „Mokranjac“ pa zatim Filološki fakultet. Preselili smo se porodično upravo zbog moje karijere. Svesni smo bili da će ići mnogo teže ukoliko ostanem u Leskovcu. Sećam se koliko je bilo naporno putovati dok je trajao „Idol“ – uvek po tri i po sata, nije baš malo. Sve se u Beograd sliva, sve kreće odavde, morala sam da budem tu. Živimo pod kirijom, odrekli smo se mnogih stvari ali se nadam da će se to jednom vratiti. Uvek razmišljam pozitivno.

 

Mnogi ne znaju da nije „Idol“ tvoj muzički početak – snimila si kasetu sa dečijim pesmama.

-To je bilo još ’96. Ja se, doduše, i ne sećam toga baš dobro ali ima dosta snimaka pa se na osnovu toga prisetim. Nisam još ni krenula u prvi razred, nisu mi čak ni svi zubi izrasli pa da se ne bi čulo kako šuškam, tata je imao varijantu da mi stavi žvaku između zuba (smeh). Tata je i pisao tekstove, radili smo u jednom studiju u Lebanu. Znamo svi za Kolibri i slične stvari ali retkost je da neki mali pevač snimi solo album. Čim budem u prilici prebaciću to sa trake i staviti na „jutjub“ (smeh).

 

Pored solo karijere, paralelno radiš još nešto ?

-U pitanju je projekat Davida Maksima Micića „Destiny Potato“. Naziv potiče od toga što on smatra da je sudbina, bukvalno, kao krompir, da je sve banalno i da zavisi od tebe. To je za mene veliki izazov i drago mi je što je to već prilično zapaženo, više u inostranstvu nego kod nas. Radi se o metal muzici sa specifičnim pop pevanjem, a pored mene za mikrofonom je Aleksandra Đelmaš, ćerka legendarnog bubnjara Raše Đelmaša. U svakom slučaju – nešto zanimljivo, novo i veoma kreativno.

 

Da li je Aleksandra u srcu ispunjena ?

-Jesam, kako da ne. Srećno sam zaljubljena već godinu dana. Ljubavlju me, generalno, ispunjavaju ljudi koji me okružuju, tu mi je porodica – stvarno imam sve što mi treba.

 

Kakvi su ti planovi za ovu godinu ?

-Želim da album maksimalno ispromovišem, da ljudi to čuju. Volela bih da snimim spot za „Odlazim sad“ ali nisam konkretno razmišljala na tu temu. Nadam se i da ću uskoro krenuti sa nekim malim koncertima.

 

Imaš li prateći bend ?

-Trenutno ne, to su žive muke. Rad sa „Modesty Blaise“ je bio super, međutim, počela sam da tražim bend koji bi bio moj, sa mladim muzičarima. Kad se ja pojavim na bini trebalo bi da uz mene budu momci mojih godina, da to bude kompletna slika. Činilo mi se da sam uspela to da ostvarim, međutim, kad su mlađi u pitanju – neko je neodgovoran, neko to radi iz hobija… Jako je teško naći nekog ko će time da se bavi profesionalno. Biće mi lakše kad se malo čuje za mene – jedan status na fejsbuku će tada, recimo biti dovoljan da krenu ljudi da se javljaju.

 

Bila si, definitivno, prinuđena da mnogo brže sazriš od vršnjaka.

-Ima to i pozitivnih i negativnih strana. Dobro je što ne može sad neko da mi priđe sa nekom pričom i da ja odmah poverujem. Porodica je u najvećoj meri zaslužna za to. Tata me, recimo, nigde nije puštao da sama idem bilo da su u pitanju, gostovanja, koncerti… Mislim da je to ogroman plus jer dobro znamo kakav je taj svet. Jedva čekaju da se pojavi neko nov, mlad, sa kim mogu da manipulišu. Da sam u toj priči, da sam marioneta, možda bih brže uspela ali ne na onaj način na koji bi ja htela – pokazala je još jednom, na kraju razgovora, svoj beskompromisan stav i odlučan karakter Aleksandra Radosavljević.