„TATAMATA“ je projekat koji je za cilj imao sagledavanje pozicije oca u porodičnoj zajednici. Projekat se fokusirao na iskustva, uloge, stav, perspektivu i želje očeva, kao i na stav, perspektivu i iskustva majki, ali i ćerki i sinova, sa očevima i muškim partnerima.

Kako današnji očevi doživljavaju i obavljaju svoje roditeljske uloge? Da li i koliko brinu o domaćinstvu i deci? Šta znači biti otac koji je „tatamata“? Šta čini ravnopravnog partnera mami 21. veka u Srbiji? Kakav primer očinstva današnji očevi ostavljaju budućim generacijama roditelja?

Uloge majki i očeva u našem društvu prilično su tvrdo i konzervativno postavljene. Roditeljstvo se još uvek podrazumeva kao pre svega ženska obaveza i „majčin posao“ (ona je ta koja mora o svemu da misli – to je njeno „mentalno opterećenje“). Ovako postavljene obaveze vrlo brzo postaju teret koji ženu onemogućava da kvalitetno funkcioniše na bilo kojoj životnoj platformi, uključujući i roditeljsku. „TATAMATA“ pokrenulo je mnoštvo pitanja i tražilo odgovore među ispitanicima kao što su očevi i majke različitih generacija. Stavovi po ovom pitanju istraživali su se i među LGBTIK populacijom, ali se razmatrali i stavovi žena i muškaraca sa invaliditetom, kao i romske zajednice. Ispitanici su takođe bili i mladi koji još nisu u ulozi roditelja.

Rezulatat koji je dobijen projektom “TATAMATA” je zapravo pitanje:

Da li je 11 minuta dnevno sa decom dovoljno da tata bude tatamata?’’

 Na ovo pitanje daje odgovor istraživanje o roditeljstvu koje je sprovela Kuća rodnih znanja i politika uz podršku Nemačke organizacije za međunarodnu saradnju GIZ, sa ciljem pokretanja dijaloga na temu savremenog roditeljstva. 

Povezana vest:  Cockta obnovljenim konceptualnim imidžom poručuje da je uvek živa

RODITELJSTVO I TATE

Izraz tatamata uglavnom koristimo da okarakterišemo čoveka koji je vešt u nekom poslu – ali koje su karakteristike tata koji vešto obavljaju posao tate?

U poslednje vreme se mnogo govori o ulozi očeva u odgajanju dece, posebno u kontekstu

ravnopravnosti očeva i majki i značaju uključivanja muškaraca u “kućne poslove”. Ipak, malo se zna o tome kako očevi vide sebe i svoju ulogu i šta bi ih motivisalo da provedu sa decom više od 11 minuta dnevno, koliko sada u proseku čine.

Ovo istraživanje je upravo pokazalo da današnje tate pre svega žele da provode više vremena sa svojom decom. Oni koji to nisu činili dok su deca bila mala, danas zbog toga žale. Njihov glavni savet za druge očeve je: « Samo budite prisutni, budite tu svakoga dana. »

Majke, s druge strane, od svojih partnera osim fizičke prisutnosti, očekuju i nežnost kako za decu tako i za sebe; više otvorenosti i bolju kontrolu besa u trenucima kada ponašanje dece nije idealno.

A šta kažu deca? Istraživanje je pokazalo da deca žele da ih očevi više slušaju, da ih ne ignorišu, da im se ne podsmevaju, da ne viču i da poštuju njihovu različitost, interesovanja i opredeljenja, te da se „ne ponašaju kao stroge sudije“. Očevi koji se igraju, šale, razgovaraju sa svojom decom i umeju da ih saslušaju, okarakterisani su kao obožavana bića kojima deca kažu: « Hvala. »

Povezana vest:  Beba-panda u bečkom zoološkom vrtu

Veliki broj očeva svoju ulogu vidi pre svega kroz strogoću i tradicionalni model u kome je otac, iako često odsutan, glava kuće, uzor i autoritet. U tom modelu, očevi vide majke kao suviše popustljive, pa su deca zbog toga loše vaspitana. Majke se, sa druge strane, sa ovim modelom ne slažu, ali to neslaganje većinom prećutkuju. Deca to vide i pozivaju mame da govore, da ne trpe i ne ćute.

Drugi pojavni oblik je odsutan otac, koji sve dopušta i prašta svojoj deci i ne želi da ih kažnjava, a partnerku kritikuje zbog strogoće, kako bi pred decom opravdao svoje odsustvo iz porodične zajednice.

Istraživanje ukazuje na to da se očevi osećaju nekompetentno za roditeljstvo u prvim mesecima života deteta, pre svega zbog kulturoloških obrazaca povezanih sa dojenjem i „prirodnom sklonošću“ odnosno „urođenim veštinama“ žena za roditeljstvo. Majčinstvo se smatra dominantnom roditeljskom ulogom i ova percepcija je rasprostranjena malo više kod muškaraca u odnosu na žene ali je zastupljena i među ženama.

Kada se radi o ciljevima roditeljstva, majke svojoj deci žele da pruže podršku da budu svoja, ostvare svoje ciljeve i interesovanja i budu zadovoljna sobom.

Problematizovanje “patrijarhata” odnosno tradicionalno utvrdjenih odnosa moći u porodici, u ovom kontekstu ne potiče (samo) iz ličnih preferencija. Prema nalazima istraživanja, glavni problem patrijarhata u roditeljstvu je taj što on ne odgovara adekvatno na probleme svakodnevice i izazove roditeljstva, niti usmerava ljude ka funcionalnoj porodici. Naprotiv, rascep između okamenjenih uloga i promenjene svakodnevice očeve i majke čini nezadovoljnim i neispunjenim, a ne doprinosi blagostanju dece.

Povezana vest:  Predstava Audicija ponovo obara rekorde

Dakle, potrebno je da se kroz podršku mamama i tatama i promovisanje funkcionalnih modela roditeljstva i partnerstva govori javno o brojnim izazovima, preispitivanju sopstvene adekvatnosti i traženju rešenja kako bi se i jedni i drugi oslobodili pritiska rodno stereotipnih uloga koje porodicu dovode do tačke pucanja.

Država ima mogućnost da im u tome pomogne kroz uvođenje obaveznog roditeljskog odsustva za očeve, kao u Španiji, Portugaliji i skandinavskim zemljama (a od skoro i u Poljskoj). Kod nas ova mogućnost postoji, ali se nedovoljno koristi pa je tako samo jedan u svakih dvadeset očeva u potpunosti uključen u roditeljstvo. Obavezno roditeljsko odustvo za očeve bi unapredilo položaj žena na tržištu rada, ali pre svega osiguralo razvoj roditeljskih kompetencija i samopouzdanja za tate.

Procentualno najmanja grupa očeva u istraživanju su bili oni koji su prisutni i posvećeni roditelji i u partnerstvu sa majkom jednako učestvuju u odrastanju, razvoju i vaspitanju dece. A upravo to su tatamate, nažalost u ovom trenutku još uvek u manjini – samo 1 od 20 tata.

Iako je još uvek malo onih koji titulu tatamate mogu da ponesu, naziru se obrisi društva u kome je svaki otac tatamata i to je svakako dobra vest.