Sport je oduvek bio ogledalo društva – njegove vrednosti, odnosa moći i prioriteta. Dugo je to ogledalo prikazivalo sliku u kojoj su muškarci dominirali terenima, ekranima i naslovnicama. Žene su, iako prisutne, bile u senci – često marginalizovane, nevidljive ili posmatrane kroz prizmu stereotipa.
Ipak, poslednjih godina sve više svedočimo promenama. Vidljivost sportistkinja raste, njihove pobede dobijaju prostor u medijima, a publika – i ženska i muška – sve više prepoznaje njihovu vrednost.
U tekstu koji sledi pokušaćemo da sagledamo gde se zaista nalazimo kada govorimo o položaju žena u sportu: da li im se zaista daje prostor koji zaslužuju, ili je reč o prividnom napretku?
Vidljivost sportistkinja – trend koji ne sme biti prolazan
U poslednjoj deceniji, broj sportistkinja koje dobijaju pažnju javnosti značajno se povećao. Teniserke, fudbalerke, atletičarke, rukometašice i MMA borkinje danas se pojavljuju u udarnim terminima i sve češće postaju deo razgovora u medijima i na društvenim mrežama. Ali, pitanje koje se postavlja jeste – da li je ta vidljivost proporcionalna njihovim rezultatima i doprinosu sportu?
Sve popularnije platforme za klađenje na sve sportske događaje uvode i ženske lige u svoje ponude, što je pokazatelj da interesovanje raste. Ipak, istina je da veliki deo tog interesovanja još uvek zavisi od marketinške privlačnosti, a ne sportskog kvaliteta. Ženski sport ne sme biti zanimljiv samo kada je viralan ili „drugačiji“ – već zato što je vrhunski, kompetitivan i inspirativan.
Upravo u ovom kontekstu značajnu ulogu imaju mediji i portali koji sport posmatraju iz šire perspektive, ne zanemarujući važne društvene aspekte poput ravnopravnosti i zdravog načina života. Recimo, Kapiten je portal o sportu i zdravom životu koji svojim sadržajem podstiče čitaoce da razmišljaju o sportu kao o univerzalnoj vrednosti, nevezanoj za pol, već za trud, posvećenost i rezultate.
Finansijska (ne)ravnopravnost – nevidljiva barijera velikog uticaja
Kada pričamo o sportu, često zaboravljamo da je on – kao i svaki drugi sektor – duboko povezan sa novcem. A tu je, možda, i najveća razlika između muških i ženskih sportista. Sponzori, nagradni fondovi, plate, dnevnice, čak i uslovi za trening – sve to je višestruko niže za žene, čak i kada ostvaruju rezultate slične ili bolje od svojih muških kolega.
Primera je mnogo: od nacionalnih liga u kojima žene igraju bez honorara, preko reprezentativnih selekcija koje nemaju osnovne uslove za pripreme, do klubova koji ne mogu da obezbede ni prevoz za gostovanja. Ove razlike se ne odražavaju samo na kvalitet takmičenja, već i na dugoročnu motivaciju devojčica da se uopšte bave sportom.
Kada mlada sportistkinja vidi da joj sport neće omogućiti dostojanstvenu egzistenciju, teško će se za njega odlučiti.
Jedna od ključnih prepreka je i to što se ulaganja uglavnom opravdavaju tržišnim parametrima. Ali ako ženski sport nije dovoljno zastupljen u medijima, logično je da mu ni marketing ne daje prostor. Potreban je sistemski pristup koji će ukloniti začarani krug nevidljivosti i podcenjenosti i omogućiti ravnopravno finansiranje i promociju ženskog sporta – jer talenat i trud ne zavise od pola.
Uloga publike i navika – kako možemo svi doprineti promeni
Često se čuje argument da publika jednostavno „ne voli da gleda ženski sport“. Ali taj argument je sam po sebi problematičan – jer se ukus publike ne formira u vakuumu. On se oblikuje godinama kroz ponudu sadržaja, način na koji se sport prikazuje i narativ koji se gradi oko njega.
Kada se ženski sport ne prikazuje u udarnim terminima, kada komentatori ignorišu imena sportistkinja i kada marketing forsira samo muške timove – kako očekivati da publika razvije interesovanje?
Publika ima moć – ali i odgovornost. Jedan klik na video snimak ženskog meča, jedno deljenje teksta o uspešnoj sportistkinji, jedno pojavljivanje na utakmici lokalnog ženskog tima – sve to doprinosi većoj vidljivosti. Navike se menjaju kada im damo šansu da se promene.
Takođe, važno je da i roditelji budu deo te promene. Kada devojčice vide da je društveno prihvaćeno da se bave sportom, da ih porodica podržava i da publika poštuje njihov trud, one će imati više samopouzdanja i istrajnosti. Promena ne dolazi samo sa vrha – ona se gradi odozdo, kroz svakodnevnu praksu i podršku zajednice.
Mediji i digitalne platforme – ključni saveznici u borbi za ravnopravnost
Internet i društvene mreže doneli su novu dinamiku u svetu sporta – i to je dobra vest za žene. Danas, sportistkinje mogu da izgrade lične brendove, povežu se sa publikom direktno, bez posredstva tradicionalnih medija. Na Instagramu, YouTube-u i TikTok-u prate ih milioni, inspirišu hiljade devojčica, i pokazuju da žene u sportu nisu „druga liga“ – već jednako važne i relevantne.
Ipak, taj prostor se mora pametno koristiti. Nije dovoljno da sportistkinja bude „viralna“ zbog atraktivnog izgleda ili plesnog izazova. Potrebno je da digitalni kanali promovišu sportistkinje zbog onoga što rade – ne samo zbog toga kako izgledaju.
S druge strane, mediji imaju moć da isprave dugogodišnje nepravde – ali to podrazumeva promenu uredničkih politika. Potrebni su specijalizovani novinari za ženski sport, redovno izveštavanje o ženskim takmičenjima i više intervjua sa sportistkinjama.
mesto da ih pitate „kako usklađuju majčinstvo i treninge“, pitajte ih o taktici, ambicijama, izazovima na terenu. Dajte im prostor kao što biste dali svakom vrhunskom sportisti.
Da li smo na pravom putu – i šta još mora da se uradi?
Ne možemo reći da se ništa nije promenilo. Dovoljno je da pogledate podatke o gledanosti ženskih finala u tenisu ili fudbalu, da pratite razvoj ženskih MMA borbi, ili da primetite kako su se neke domaće sportistkinje pretvorile u uzore generacija. Ipak, ta promena još nije ravnomerna – i još uvek zavisi od pojedinaca, a ne od sistema.
Ključno pitanje je: da li želimo da ženski sport raste zato što se „dobro prodaje“, ili zato što verujemo u pravo svake žene da bude poštovana i vrednovana za svoj rad, bez obzira na pol? Ako je odgovor ovo drugo, onda ne smemo stati. Promene se dešavaju kad postoji volja – ali se održavaju samo kad postanu norma.
To znači više ulaganja u ženske klubove, bolje uslove za mlade sportistkinje, veća medijska pažnja, edukacija trenera i sportskih radnika, kao i promena jezika i narativa. Da bi žene bile ravnopravne u sportu – moramo ih prestati tretirati kao „dodatak“ sportu.
Žene u sportu više nisu tihe posmatračice sa klupe – one su liderke, šampionke, nosioci promene. Njihove pobede nisu samo lične – one pomeraju granice za sve buduće generacije. Ali da bismo živeli u društvu koje im zaista daje prostor koji zaslužuju, ne smemo se zadovoljiti površnim pomacima. Potrebno je sistemski menjati način na koji posmatramo, predstavljamo i vrednujemo žene u sportu.
To nije samo pitanje sporta. To je pitanje pravde, kulture, i naše zajedničke odgovornosti.
Foto: Pixabay i KoolShooters
