Postoje dani kada smo umorni jer smo loše spavali, radili previše ili bili pod stresom. Ali šta kada umor prestane da bude prolazan i postane stanje? Kada traje nedeljama, ne prolazi ni nakon odmora i polako počne da utiče na koncentraciju, raspoloženje i telesnu težinu?
U takvim situacijama, uzrok često nije samo iscrpljenost, već hormonski disbalans – najčešće insulinska rezistencija ili poremećaj rada štitaste žlezde. Kako da prepoznamo razliku između „normalnog“ stanja umora i onog koji zahteva pažnju, objašnjava dr Slađana Drobnjak, subspecijalista endokrinologije iz MediGroup sistema.
Zašto se hormonski disbalansi često prepoznaju kasno
Prema rečima dr Drobnjak, hormonski disbalansi se često razvijaju tiho i postepeno. Umor, promene raspoloženja, pad energije ili blago povećanje telesne težine retko se odmah povezuju sa hormonima, a češće pripisuju stresu ili načinu života.
„Najčešći simptomi hormonskog disbalansa su nespecifični poput hroničnog zamora, problema sa snom, koncentracijom, promene raspoloženja i telesne težine. Upravo zbog toga pacijenti često dugo ne traže pomoć i ne odaju važnost ovim tegobama“, objašnjava dr Drobnjak.
Na nastanak ovih disbalansa utiče kombinacija genetike, hroničnog stresa, poremećaja sna, nepravilne ishrane i nedostatka pojedinih vitamina i minerala, a posebno su ugrožene žene u periodima hormonskih promena.
Kada umor prestaje da bude „normalno“ stanje
Umor je jedan od najčešćih simptoma zbog kojeg se pacijenti javljaju lekaru, ali i jedan od najčešće zanemarenih. Razlika između prolaznog i hormonskog umora je ključna.
„Prolazni umor ima jasan uzrok – naporan dan, stres ili manjak sna – i povlači se nakon odmora. Sa druge strane, umor koji je posledica hormonskog disbalansa traje duže, ne prolazi ni posle kvalitetnog sna i često je praćen drugim simptomima“, ističe dr Drobnjak.
Upravo ta postepenost i navikavanje na stanje iscrpljenosti često dovode do toga da se problem prepozna tek slučajno, prilikom rutinskih analiza. Vremenom, mnogi se naviknu na takvo stanje i prihvate ga kao novu normalnost, što dodatno odlaže dijagnostiku.
Insulinska rezistencija – tiho stanje savremenog doba
„Insulinska rezistencija nastaje kao posledica dugotrajnog povišenog nivoa šećera u krvi, najčešće usled prekomernog unosa hrane bogate ugljenim hidratima. Insulin svoje dejstvo ostvaruje vezujući se za insulinske receptore na površini mišićnih i masnih ćelija. Kada su trenutne potrebe za glukozom zadovoljene, njen višak se skladišti u jetri i mišićima u vidu glikogena, a potom i u masnom tkivu. Ukoliko su šećer i insulin duže vreme povišeni, ćelije se vremenom ‘brane’ tako što smanjuju osetljivost insulinskih receptora ili njihov broj, što dovodi do razvoja insulinske rezistencije“, upozorava dr Drobnjak.
| Znak za uzbunu
Ako umor traje duže i ne prolazi ni nakon odmora, a uz to su prisutni problemi sa telesnom težinom, koncentracijom, snom ili raspoloženjem, važno je ne ignorisati simptome i proveriti hormonski status. Hormonski disbalansi nisu retkost savremenog doba, ali uz adekvatnu dijagnostiku i pravovremeni pristup, mogu se uspešno držati pod kontrolom. Prvi korak je obraćanje pažnje na signale koje telo šalje. |
Promena životnih navika, pravilna i redovna ishrana, fizička aktivnost, kvalitetan san i smanjenje stresa mogući su indikatori poboljšanja insulinske senzitivnosti i sprečavanja dugoročnih posledica.
Štitasta žlezda – mali organ velikog uticaja
Hormoni štitaste žlezde utiču gotovo na svaki organ i tkivo u telu. Regulišu metabolizam, telesnu temperaturu, rad srca, nervni sistem, raspoloženje, pamćenje, ali i reproduktivno zdravlje.
Kod smanjene funkcije štitaste žlezde, hipotireoze, simptomi se razvijaju postepeno – umor, pospanost, zaboravnost, povećanje telesne težine, zimogrožljivost, zatvor i otoci. Sa druge strane, pojačan rad štitaste žlezde može izazvati nervozu, nesanicu, ubrzan rad srca, gubitak telesne težine uz dobar apetit i emocionalnu nestabilnost.
„Zbog uticaja tiroidnih hormona na nervni sistem, poremećaji rada štitaste žlezde često se pogrešno pripisuju stresu, anksioznosti ili psihičkom umoru“, objašnjava dr Drobnjak.
Zajednički simptomi koji zbunjuju
Insulinska rezistencija i poremećaji rada štitaste žlezde imaju brojne zajedničke simptome -hronični zamor, probleme sa telesnom težinom, koncentracijom, snom i raspoloženjem, kao i neredovne menstrualne cikluse kod žena. Ova stanja su često povezana i međusobno se mogu pogoršavati, što dodatno otežava dijagnostiku bez adekvatnih analiza.
Kada je vreme za proveru hormona
Kod osoba koje imaju nespecifične, ali uporne simptome, preporučuje se laboratorijska provera jutarnjih vrednosti glukoze i insulina, HbA1c, lipidnog statusa, enzima jetre, kao i hormona i antitela štitaste žlezde. Pravovremena dijagnostika omogućava da se terapija započne na vreme i spreče dugoročne posledice.
Uporni, nespecifični simptomi zahtevaju proveru hormonskog statusa, jer hormonski disbalansi, kada se prepoznaju na vreme, mogu biti uspešno kontrolisani.
Foto: MediGroup promo
