Aleksandar Atanasijević: Imamo ekipu za velika dela. Krajnji cilj je Rio

Za Vas pišu
Aleksandar Atanasijević: Imamo ekipu za velika dela. Krajnji cilj je Rio

Aleksandar Atanasijević, korektor muške seniorske reprezentacije Srbije, proglašen je za najboljeg korektora Svetske lige 2015, na Finalnom turniru u Rio de Žaneiru, gde su seniori Srbije osvojili srebrnu medalju i četvrti put u istoriji titulu vicešampiona. Atanasijević je sa kadetima Srbije osvojio zlato na SP 2009, srebro na EP 2009. i srebro na EYOF 2009, sa juniorima bronzane medalje na EP 2010. i SP 2011, sa mlađim seniorima (do 23 godine) srebro na SP 2013, a sa seniorima Srbije zlato na EP 2011, bronzu na EP 2013. i srebro u Svetskoj ligi 2015. U rubirci „Za vas pišu“ pročitajte tekst Aleksandra Atanasijevića:
Kraj kalendarske godine uvek je praćen sumiranjem postignutih rezultata, analizom i preispitivanjem. Broje se pobede, porazi, uspesi i neuspesi. Da li je moglo bolje? Uvek. Realno, mogućnosti su mnogo veće, rezultati to samo delimično pokazuju. Šta se dogodilo? Gde je nestala enrgija, znanje, umeće ili samo nije bilo sreće? Ne znam.
Pogodili ste pričam o odbojkaškoj reprezentaciji Srbije. Skup moćnih pojedinaca. Najboljih u svojim klubovima. Najbolji klubovi širom Zemljine kugle grabe naše igrace, jer to je siguran put ka uspehu. Trener, nesumnjivo najveći profesionalac, posvećen, edukovan, legenda. Odbojka mu je u „malom prstu“. Analitičan, fanatik. Izvlači maksimum iz svakog igrača. Neumoljivo te gura napred. Prati ga stručni tim. Sve je podređeno uspehu. A na kraju, uspeh je samo delimičan.
Jun i jul 2015. Utakmice Svetske lige. Drugo mesto. Veliki uspeh. Bolji do Brazila, Italije, Poljske, Rusije…
Mislili smo da je to samo uvertira pred Evropsko prvenstvo. „Lagano zagrevanje“, a onda na Evropskom prvenstvu, u oktobru: EKSPLODIRAĆEMO, bićemo najbolji.
Odlazimo na zasluženi odmor. U mojoj, ne tako kratkoj odbojkaškoj karijeri, najduži. Odlično. Odmorićemo se, na nekoliko nedelja zaboraviti odbojku, oporaviti telo i duh, a onda idemo po ZLATO.
Vraćamo se sa odmora puni samopouzdanja, pozitvne energije, velikih, po nama realnih očekivanja. A onda, neka nelagodnost. Treniramo, muče nas povrede. Ne tako ozbiljne da ne mozemo da igramo, a opet dovoljno ozbiljne da nas tište i onemogućavaju da damo svoj maksimum. Sve vreme lebdi neki osećaj kao da nosimo „tesne cipele“. Nešto nedostaje. Ne znamo gde je problem. Atmosfera u ekipi je fenomenalna. Sloga, podrška, razumevanje, sve je tu, a opet nešto fali. Igramo prijateljske utakmice teško, loše, gubimo od protivnika koji su daleko ispod nas. Analiziramo svaki segment, trener pokušava da nas pogura, ali nešto fali. I dan danas ne znam šta je to? Motivisana ekipa, željna pobede, dobrih rezultata, skup moćnih pojedinaca, ali rezultati izostaju. Nismo se ni kvalifikovali u završnicu. Isti oni koje smo sa lakoćom pre par meseci pobeđivali odoše u polufinale i finale, a mi, pognute glave, napuštamo takmičenje.
Vraćamo se u svoje klubove emotivno ispražnjeni, nezadovoljni i pre svega tužni. Gde smo to skrenuli sa staze koja vodi ka uspehu? Ne znam. Drugo mesto među najboljim reprezentacijama sveta, a onda debakl. Šta to znači? Da li je ova, 2015. bila dobra ili loša godina? Ni to ne znam.
Ali jedno znam. Ovo je EKIPA ZA VELIKA DELA. Zaboravićemo neuspeh i krenuti dalje. Krajnji cilj: Olimpijada. Brazil. RIO. Vidimo se.