Izložba originalnih strip tabli i ilustracija Dražena Kovačevića u galeriji Grafičkog kolektiva

Izložba originalnih strip tabli i ilustracija Dražena Kovačevića u galeriji Grafičkog kolektiva

Dražen Kovačević, još jedan od domaćih strip autora koji dugo već stvara i radi za francusko tržište, prikazaće svoje originalne strip table i ilustracije na izložbi u galeriji Grafičkog kolektiva, čije je otvaranje zakazano za ponedeljak, 9. februar u 19h. U pitanju su ilustracije stripa “Valkira“. Dva domaća izdavača, oba posvećena domaćem stripu, System comics i Lavirint zajednički su pripremili ovo izdanje, takvo da se može staviti na bilo koju policu gde će odskakati (i to ne samo gabaritom i dimenzijama) u odnosu na sve što se pojavljuje kod nas i u svetu. Svaki element, od logoa i naslovnice, preko raznh dodatnih materijala i ilustracija, do korisnih pojašnjenja terminologije čini kvalitet više, i svi oni zajedno su skladno uklopljeni u ovom vanserijskom albumu.
Objavljivanje stripa našeg autora koji je nastao i najpre bio objavljen na nekom drugom tržištu i jeziku izaziva pomešana osećanja: sa jedne strane nam je drago da tog autora ipak imamo prilike da čitamo i na srpskom jeziku, a sa druge, žal što ovdašnja izdavačka i opšta ekonomska situacija nije takva da taj umetnik može da inicijalno stvara za svoje sunarodnike. U slučaju Dražena Kovačevića je ovo posebno karakteristično, jer ovaj izuzetno talentovani crtač, još od neverovatne pobede na konkursu izdavačke kuće Glena, 2001. godine sa stripom „Točak“ (La Roue) po priči Gorana Skrobonja i serijala koji je usledio, dabome, u Francuskoj, uopšte i ne stiže da objavljuje i stvara ovde. I iako je ovde godine ovenčan Grand prix-jem Salona stripa u Beogradu (za strip „Ni na nebu ni na zemlju“ po scenariju Dragane Stojiljković), pojavljivanje celog albuma, i to kakvog albuma je zaista posebna prilika za ovdašnju pa čak i regionalnu strip scenu i događaj od prvorazrednog značaja.
„Valkira“, je po priznanju samog Kovačevića u dirljivom i presimpatičnom uvodniku nešto što je pisano upravo prema njegovom crtačkom ukusu, od strane dugogodišnjeg saradnika, scenariste Kordurijera sa kojim je radio serijal „L’ Épée de Feu“ (Ognjeni mač).
Inače, u pitanju je trenutno popularan model integrala, koji u ovom slučaju obuhvata dva albuma („Kao smrt hladno“ i „Deseti svet“) prerano završenog, ali ipak na zadovoljavajući, pa čak i spektakularan način okončanog serijala. Druga zanimljivost je odluka da se, nalik na specijalno izdanje koje je, zahvaljujući žustrosti izdavača, objavljeno u Srbiji u isto vreme kada se promoviše i u Francuskoj, uradi monohromatsko, odnosno izdanje u Draženu omiljenoj tehnici laviranog tuša.
Priča se bazira na poznatim likovima iz Nordijske mitologije, koju veći deo publike nažalost, verovatno pre pamti u obradi Marvelovog „Tora“, nego originalnih surovih i sirovih priča o okrutnim bogovima i užasnim demonima, i tvrdom ratničkom narodu kojem su sasvim lepo pristajali. Kordurije uspeva da ipak da nešto svoje ovom raubovanom mitosu, kroz originalne detalje kao što su nema božanstva lica sakrivenih šlemovima, dok su pak norne, koje tkaju sudbinu sveta, umesto na klasičan način predstavljene kao žene, ovde džinovski pauci odnosno tkači.
Zamajac priče nastaje kada Alrik, sin kralja, svojeglav i naprasit, dakle pravi Viking, u lovu otkrije par prognanih božanstava: Odinovog sina Hermonda, i valkiru Grunhildu, sa kojom je stupio u zabranjenu ljubavnu vezu. Oni su i dvostruko kažnjeni, jer je zbog prokletstva Hermondov dodir sada otrovan za njegovu draganu. Ubrzo ipak kreće glavni zaplet, kada Midgard, odnosno svet ljudi postane okovan snegom i ledom, i učestaju napadi na njegove stanovnike. Alrik se uz pomoć i vođstvo Hermonda i Grunhilde odlučuje na put kod Odina lično, sa molbom za pomoć i spas, ali ta misija zavšava u Asgardu koji je u ruševinama, prepun masakriranih bogova. Odatle se manje-više nalazimo na vrtoglavoj vožnji kroz seriju preokreta i sve većih sukoba i bitaka, u očajničkom pokušaju malobrojnih ljudi i njima naklonjenih natprirodnih bića nasuprot hordama zlih vilenjaka, džinova i patuljaka koji su na blickrig pohodu kroz sve poznate svetove.
Sve je u „Valkiri“ iscrtano beskrajno studiozno i sa neverovatnim okom za detalj, i pravo je zadovoljstvo vraćati se posle pročitane priče na pojedinačne kadrove i table u kojima se može uživati kao u najboljim ilustracijama. Svetski majstor perspektive i dinamike, Kovačević je „režirao“ „Valkiru“ bolje od najuzbudljivijeg filma. Konačno, on je podjednako samouveren i u masovnim scenama i divljim pejzažima, u arhitekturi izmaštanih gradova od drveta i stene i dizajnu stvorenja, ali mu se posebna čast mora odati u karakterizaciji likova, čijim izrazima lica pa i govorom tela nadopunjuje škrte informacije koje o njima dobijamo iz dijaloga.