U sredu 13. marta u Salonu Oto Bihalji-Merin Muzeja naivne i marginalne umetnosti, otvorena je izložba “Brutalna nežnost” umetnica Kejti Voznicki i Edite Kadirić.

Ovo je prva izložba u novom izlagačkom ciklusu Dijalozi, u kome se susreću umetnici i umetnice iz naizgled različitih umetničkih svetova: zvanične/mejnstrim/akademske umetnosti i sveta marginalne/autsajderske/art brut umetnosti. Muzej naivne i marginalne umetnosti kroz ovaj ciklus teži da istraži šta sve nastaje iz tog spoja. Kustoskinja izložbe je Senka Latinović.

Ivana Bašičević Antić, direktorka Muzeja naivne i marginalne umetnosti, povodom početka novog izlagačkog ciklusa je rekla: ”Na ideju o iniciranju jednog dugoročnijeg programa, sa temom dijaloga između mejnstrim i autsajder umetnika, došla sam ubrzo nakon što sam postavljena za direktora MNMU. Koliko god je teoretski očigledno da ne postoji argumentovana i jasno održiva granica između ta dva domena savremene umetnosti, toliko je u praksi bilo očigledno da umetnost mora da progovori svojim jezikom, bez posrednistva teorije, odnosno interpretacije. U tom smislu, kako nam je ove godine na programu muzeja nekoliko programa posvećenih ženama umetnicama, logično je bilo započeti program Dijalozi izložbom dve izuzetno zanimljive savremene umetnice, veoma aktivne učesnice savremene umetničke scene, Edite Kadirić i Kejti Voznicki”.

Senka Latinović, kustoskinja izložbe, o ideji ciklusa Dijalozi je dodala: “Iako kao muzejska institucija i sami učestvujemo u aproprijaciji i kanonizovanju umetnosti, koja bi po svojoj definiciji trebalo da bude izvan sistema, ono što zapravo želimo je da izbrišemo granicu između tzv. marginalne i aktuelne savremene umetničke scene, da se ti svetovi približe i prepletu. Smatramo da art brut umetnici treba dobiju priznanje koje zaslužuju, jer je u pitanju veoma šarolik i inspirativan način umetničkog izražavanja, kao i da je sada pravi trenutak da svojom prisutnošću i vidljivošću izvrše jači uticaj i dovedu do pozitivnih promena u zvaničnom sistemu umetnosti. Da se više poštuje integritet umetnika, i da se razume da je umetnost retko kada dobra kada se povodi za trendovima, ili kada je umetnik puki proizvođač potpuno otuđen od proizvoda svog rada”.

Povezana vest:  Remarkovi romani u izdanju Nove knjige plus

Edita Kadirić je povodom otvaranja izložbe rekla: “Veoma mi je drago što učestvujem u ovom dijalogu. Sad prvi put imam iskustvo da ću izlagati sa nekim koga ne poznajem i čiji rad ne poznajem, a opet, imam utisak da sa Kejti stvaram jednu priču. A ta je priča univerzalna i prepoznatljiva. To je priča o adaptaciji, slobodi izražavanja i posledicama bunta, o lepoti stalne dualnosti kroz neke ženske interpretacije.  To su ta neka naša prepoznatljiva sestrinstva, koja se dešavaju u poetskim međuprostorima, bez obzira odakle dolazimo u formalnom smislu”.

Edita Kadirić kroz svedeni crtež predstavlja večitu liminalnost ženskog iskustva. Svet nežne i nemilosrdne mladosti, devojčica u periodu transformacije u ženu, posle čega ništa više neće biti isto. Taj bolni ritual prelaza je prikazan kroz neobične i uznemirujuće spojeve ljudskog i životinjskog tela, ili kroz komunikaciju  srna, zečeva, majmuna, sa devojčicama; životinje kao da još žele da zadrže devojčice u svetu detinjstva gde je ova nadrealna komunikacija moguća, gde je sve moguće, pre nego što stupe u svet ozbiljnih međuljudskih odnosa, racionalnosti i za njih predodređenih uloga.

Povezana vest:  Iz biblioteke Hogvorta u ruke srpskih "haripoterovaca"

U Editinom izrazu vidimo siguran, lak, školovan potez kojim suvereno vlada, ali taj crtež nije tu samo da bismo se divili jasnoći i lepoti izvedbe. On je redovno zamrljan, istačkan, isprljan, upravo brutalan u iskrenosti stanja koje želi da predstavi. Kontrastiranjem nežnih perli i bodljikavih ogrlica, mrlja koje podsećaju na krv i svečano zlatne boje vizantijskih fresaka i ikona, aseksualnosti i putenosti, onostranog i ljudskog, Kadirić gradi atmosferu napete neprijatnosti, ali i neke svečane tuge koja, čini se, oduvek prati žene na njihovom životnom putu.

Kejti Voznicki je o izložbi izjavila: “Edita i ja istražujemo slične teme u našim radovima. Tu možemo da vidimo tamniju stranu ljudske prirode, kako izgleda postati žena u ovom društvu, i još mnogo toga. Sve što nas vozi se manifestuje i nesvesno i svesno, pa ako tražimo gde se moj automatski proces preklapa sa Editinim metodama, dobićemo dvodimenzionalni uvid u univerzalna iskustva, što nas dovodi jedan korak bliže do kosmičke istine. To je, po meni, krajnji cilj umetnosti”.

Kejti Voznicki stvara eruptivno. Njen potez je neprečišćen i nepredvidiv, nepoznato je gde će je odvesti ruka i šta će se sve na crtežu vremenom ukazati. Stanje svojevrsnog transa i automatizma vode je u predele podsvesti iz kojih se rađaju različite forme. Nekad su to apstraktni razliveni predeli u kojima se povremeno razaznaju lica, životinje, predmeti. Nekad su to groteskne ljudske prilike u svakodnevnoj interakciji, deformisane poput likova strip autora Roberta Kramba, koje vode apsurdne i komične dijaloge ili monologe. Prepliću se i smenjuju duboko lična unutrašnja stanja, ali i oštar društveni komentar koji se ogleda i u tongue–in-cheek nazivima samih dela.

Povezana vest:  Roman "Žena" Simonide Milojković u borbi protiv predrasuda

Pored crteža, Voznicki stvara i halucinantne tapiserije/krpare, koje će na izložbi poslužiti i kao prolaz iz jednog u drugi svet, kapiju kroz koju se svetovi umetnica Kadirić i Voznicki prepliću. Na izložbi će moći da se čuje (i vidi) i muzika koju Voznicki stvara već dugi niz godina kroz autorske projekte Amanita Dodola i KopyKat, kroz koje iskazuje širinu sopstvenih interesovanja i vezu sa beogradskim muzičkim andergraundom.

Psihodelične vizije Kejti Voznicki i taktilna krhkost Edite Kadirić, i pored svih razlika u postupku, tehnici, motivu, nose zajedničku snagu beskompromisnog ogoljavanja. Bez namere da ulepšaju sopstvena unutrašnja previranja i razmišljanja, one nam pokazuju bolna mesta: lična, ženska, društvena, mesta nelagode i neprilagođenosti. Život je bolan i brutalan u sudaru sa našim duhom i našim telom. Nežnost je potreba da se to iskustvo podeli sa drugima – da se izraze osećanja sopstvene usamljenosti i izgubljenosti, ali i da se ista ta osećanja nekog nama nepoznatog pojedinca umanje kroz spoznaju da postoji i drugi koji primećuje, oseća i prolazi kroz ista stanja.

Posete je potrebno najaviti dan ranije putem e-mail adrese [email protected]. Salon je otvoren svakog radnog dana od 10 do 17 časova, i subotom od 12 do 18h.

Izložba je otvorena za posetioce do 25. maja 2024. godine.

Foto potpisi: Marija Konjikušić