Tandem deke i unuke: „Bajke se mogu pisati i danas“

Tandem deke i unuke: „Bajke se mogu pisati i danas“ 

Literarni tandem deke i unuke -Branislava Ognjenovića i Mine Ćurčin – kome će 25. januara biti uručena nagrada „Politikinog zabavnika“ za najbolju knjigu za decu objavljenu u 2009. godini, danas je kazao da „Jagorčevina i ostalo“ nastala iz želje da se pokaže da se „bajke mogu pisati i danas“. 
Jedinstveni spoj mudrosti koju donosi starost (Ognjenović ima 87) i svežine, spontanosti koju donosi mladost (Mina je apsolvent violine na Akademiji umetnosti u Noovm Sadu i ima 22 godine) iznedrio je neveliku zbirku (79 strana) u kojoj je bajka „Jagorčevina“ sa 12 basni i „nevelikih pričica“, a kao ilustracije su koiršćene fotografije iz arhiva Zavoda za zaštitu priprode Srbije. Deka je od ušteđevine finansirao autorsko izdanje sastampano u 300 primeraka, ali to nije omelo žiri „Zabavnika“ kojim je predsedavao Dragan Babić, a članovi su bili Borislav Stanojević, Vera Milanković, Pavle Minčić i Petar Milatović, da ga izdvoji u najuži izbor sa „Sedmim kraljevstvom“ Gordane Timotijev i „Tehno vilajetom“ Pavla Teofilovića, a zatim joj dodeli nagradu ne znajući ko stoji iza ovog dela za „decu i detinjaste svih uzrasta“. 
Prvi put u 31 godišnjoj istoriji najprestižnije nagrade za dečiju literaturu, primiće je literarni dvojac, prvi put je u pitanju autorsko izdanje (uvek su to bile moćne izdavačke kuće), a možda će se ovoga puta nagrada naći među Ginisovim rekordima pošto je između „koautora“ 65 godina razlike. 
Žiri je prepoznao da je nagrađeno delo „ubedljiva revizija klasičnih bajki namerna da propituje sumnjive moralne vrednosti današnjeg vremena“ i da nas „upozorava na sve ono nad čime smo zabrinuti u veku koji trošimo“, kako stoji u obrazloženju odluike Deka Branko, penzionisani magistar tehničkih nauka (beogradski Mašinski fakultet), inače je kćerku svoje kćerke od osnovne škole podučavo nemačkom jeziku, a zatim joj je u gimnaziji pomagao da savlada predmete koji su joj bili teški. Uvek su, kako se poverila Mina, puno pričali o svemu što je interesuje i on zna sve njene tajne, ali i ona njegove.
-Jednom prilikom smo se našli u društvu gde je tema bila bajke pa se razvila diskusija zašto se i dalje čitaju one napisane pre više od dva veka, kao što su one braće Grim, a nema novih i tako smo nas dvoje napisali prvu, ne pomišljajuhci da ćemo nastaviti -nadovezuje se na Mininu pirču deda Branko i dodaje da im se svidelo kako su to uradili i nastavili su sa pisanjem. 
-Deda je zbog našeg literarnog rada upisao i školu rada na računarima – pohvalila se Mina. 
-Nije važno ko je stariji i iskusniji, nije važno da Mina ima samo 22, jer kada nam se godine saberu onda smo taman u zrelim godinama – komentariše deda. 
Niko od njih nije imao prethodnog literarnog iskustva, ali Branislav Ognjenović ima decenijsko iskustvo timskog rada jer „u nauci se sve radi multidisciplinarno i za timski rad je potrebno razumevanje i stripljenje“. 
Kao primer on pokazuje jedan stručni rad iz 1967. godine, koji je pisao sa kolegom elektroničarem koji je radio u Nišu, a on je kao mašinac bio u Beogradu. „Želeli smo da detetu pokažemo da svet nije savršen, a da ga to ne bi frustriralo, hteli smo da ga ubedimo da veruje da ima sreće i treba da traži svoju šansu“, veoma lepo definiše deda zajednički kredo. Njihov je osnovni motiv da čitaoce, bez obzira kojoj dobi pripadaju, navedu na razmišljanje, jer ako se nauči da raspoznaje dobro i zlo onda je na putu zrelosti. Basne imaju pouku, upozoravaju deda i unuka, ali ostavljaju čitaocima da sami procene koliko je ona tačna. Deka i unika se za sada snebivaju da odgovore na pitanje „šta dalje“,ali otkrivaju da imaju planova da i dalje puno pričaju, a to znači da se iz toga mogu razviti ideje za nove literarne poduhvate, iako deka tvrdi da mu je „istekao rok trajanja“.