KRUNIĆEV KUTAK CELULOIDNE MRŽNJE VAM PREDSTAVLJA: GUMBALL 3000

KRUNIĆEV KUTAK CELULOIDNE MRŽNJE VAM PREDSTAVLJA: GUMBALL 3000

 

Iz nekog razloga, maj je oduvek bio čudan mesec. Možda zato što je tik pred kraj školske godine. Ili pred početak ispitnog roka. Ili jer je ove godine obeležen sa dva događaja: „Kako Da“ i „Kako Ne“.

„Kako Da“ događaj je koncert Hari Mata Harija, koji se održao u Sava Centru. Ispred se tražila karta više a koliko sam ja čuo koncert je bio veoma zadovoljavajuć po sve prisutne. PR je, kao i svaki put, odradio svoj posao te je narod mesecima unapred znao kad je koncert, gde je koncert i koliko para će to zadovoljstvo da košta.

„Kako Ne“ događaj je Gambol 3000. Dok se Sava Centra orio ex-yu/BiH popom, hotel (Inter)Kontinental se orio od brujanja namuljenih kola i buljuka bogatih stranaca koje je okupila zajednička strast prema modifikovanim automobilima i trci javnim putevima.

Ko god da je bio PR ovog nemilog događaja je izgleda više vodio računa o tome da nabavi sebi kartu za koncert raspevanog Bosanca nego da se izorganizuje kako treba. Za početak, čitava stvar je bila tajnovita do poslednjeg dana. Iako su mediji pisali o tome kako će Dejvid „Mič Bjukenon“ Haselhof da poseti prestonicu Srbije, kako će ovaj ili onaj da se prošeta gradom, kako će neka super-skupa-i-namuljena-kola da protutnje glavnim ulicama, niko se nije oglasio iz zvanične organizacije. S druge strane, vlasti su konstantno poricale da znaju išta o ovom događaju. Mada, imajući u vidu kako one malo šta znaju o ičemu, ne možemo ih uzeti za ozbiljno.

Danima gradom bruji priča o organizovanoj turi učesnika trke kroz Beograd. Danima se priča o hordi nekih poznatih faca iz sveta muzike, sporta, televizije. Bruje mediji, bruji gradski saobraćaj. Ali realnost je sasvim drugačija.

Posle silnih nekih najava, ispostavilo se kako će učesnici pristizati u grad od 21h. Od svih tih nekih faca, došao je veliki boj bogatih i neznatan broj poznatih. Mahom sportista. Iskreno, kako ne pratim sport, ne bih znao ko-je-ko. Bilo je kola, lepih, oslikanih, ali očekivao sam…više. Očekivao sam veće modifikacije. Bolji vizuelni spektakl. Svačegnečeg sam se nagledao u poslednje vreme, i ovo je bilo… blah.

Iako je novinarima obećan pristup kolima i učesnicima, intervjui i slikanje milijardera, to se nije dogodilo. Kada smo pokušali da uđemo u ograđeni prostor ispred hotela gde su bila parkirana vozila, obezbeđenje nas je zaustavilo i reklo da moramo imati identifikacionu narukvicu. Meni to niko nije rekao. A nigde nisam video pult sa natpisom „Akreditacije“ ili „Press“.

Učesnici, gosti i propratna garda trke su brže bolje zbrisali u hotel. S jedne strane, to je ok, umorni su a i počela im je večera. S druge strane, gde je tu najavljivano slikanje, poziranje i uzimanje izjava? Možda posle večere? Seo sam u hol hotela i pravio se da gledam u plafon dok prisluškujem pristigle goste. A onda sam shvatio da zapravo oni i dalje misle kako smo mi u komunizmu. Naš izgovor je uvek „šta on zna, on je samo glupi (odaberi državu/naciju)“. Vreme je da prestanemo da razmišljamo tako i da počnemo da se bavimo ozbiljnim PR-om zemlje. Ako su Nemci mogli da se operu od nacizma, zašto mi ne bi smo mogli od Druga Tita? Nije kao da je on pobio milione Jevreja.

No, razlog zbog kojeg sam ja išao da se trtim u naloženoj masi dečurlije koja bali na skupa vozila se nije pojavio, i to sam saznao naknadno. Naime, Dejvid „Mič Bjukenon“ Haselhof je otkazao svoj dolazak iz nekih razloga, kako je meni rečeno. Ali ako pogledate njegov twitter nalog, videćete da čovek zapravo ima finale „Britain’s Got Talent“. Kada sam pitao „organizatore“ ovog događaja ko-šta-kad-kako-i-zašto, rečeno mi je da je ovo zapravo urađeno volonterski i da su poznati-poznati i da niko ništa ne zna. Za trku gde učešće košta 25.000 funti, i gde se takmiče jedni od najbogatijih ljudi na svetu teško mi je da poverujem da se išta radi volonterski.

Al’ ajde. Ponadao sam se da će se situacija popraviti na super-tajnoj žurci na jednom od beogradskih splavova. Kao i svaki novinar moje prvo pitanje je glasilo: „gde je to, kako ja do tamo da dođem i ima li išta za džabe“. Rečeno mi je da postoji spisak na ulazu, da ima sto za novinare sa besplatnim pićem jer se sve ostalo plaća. Plaća? Za učesnike trke? Ako ja nekome nešto platim, i taj organizuje žurku povodom toga što sam ja platio, očekujem nešto za dž. Međutim, oj zemljo Srbijo među šljivama i hohštaplerima.

Došavši na splav sam shvatio dve stvari: za početak da nikoga ne poznajem od prisutnih. Gdegod da me je urednik poslao do sada, znao sam barem nekoga. Što je obećavalo, jer znači da su mahom stranci. A onda sam zatekao glavnu asistentkinju organizatora trke kako stoji ispred splava i upozorava pristižuće goste da piće koje ih čeka u separeima nije besplatno.

Naime, bilo gde u inostranstvu, vi kada zakupite separe nekog kluba, rezervišete sto u restoranu ili nešto slično, ono što vas dočeka na stolu je na račun kuće. Osim u Srbiji, gde svi žele vaš novac. Nije bitna valuta, bitno je da šuška.

Posle ovog blamantnog događaja, shvatio sam još dve tužne činjenice: da stola za novinare nema i da sve košta milion maraka (zapadnonemačkih). Muzika je bila preglasna, kao i u svakom domaćem klubu. To što pojačalo ide do 11 ne znači da ga treba odvrnuti do kraja. Kako u krkljancu nisam našao našeg organizatora da pitam šta se događa, posedeo sam dvadesetak minuta a zatim ogorčen otišao kući. Ne, jer nemam skupa kola, nisam dobio besplatno piće ili video nekog meni znanog, već jer najviše na svetu mrzim kada mi se kaže da nešto ima, a nema i kada vlada opšta dezorganizacija i haos na pragu anarhije pod standardnim izgovorom „pa ja radim tri posla, ovo je samo usluga prijatelju“. Ako radiš tri posla, onda ne prihvataš i četvrti. A što se usluge nekome tiče, pa kakva je to usluga? Magareća? I kakvi ste vi to onda prijatelji?

Što se žurke tiče, tipično veče na splavu. Ljudi su đuskali i pili svoje preplaćeno piće, DJ-evi su izigravali ludilo, a ja sam bio sve ukiseljeniji. Za privatnu i super-tajnu žurku bogataša sam očekivao veće suludosti. Makar polu-gole devojke koje iskaču iz torte/vode/šampanjca. A dobio sam „sosage party“. Tužno.

Na moju veliku žalost, sve što sam očekivao od Gambola 3000 nisam dobio, osim izduvnih gasova vozila, mirisa spaljene gume i knjiškog primera „kako ne treba“ organizovati neki događaj. Izleda da u Srbiji čak ni novac ne može kupiti dobrog organizatora.