2. OLIMPIJSKE IGRE 1900
Igre u Parizu trajale skoro pola godine
Olimpijske igre u Parizu 1900. predstavljale su veliki korak unazad u odnosu na takmičenja u Atini održana četiri godine ranije, a glavni razlog za takvu ocenu leži u nezainteresovanosti i inertnosti organizatora manifestacije.
Za razliku od Grka, koji su prve moderne Igre organizovali sa dosta emocija i ogromnim entuzijazmom, Francuzi su to učinili dosta hladno, a sama Olimpijada predstavljala je deo velike Svetske izložbe, koja je 1900. godine održana u Parizu.
Direktor Svetske izložbe u Parizu, Alfred Pikar sport je, međutim, smatrao nepotrebnom i apsurdnom aktivnošću i ni u jednom momentu nije želeo da pomogne osnivaču modernog olimpijskog pokreta baronu Pjeru de Kubertenu u organizaciji Igara. Olimpijada u Parizu trajala je, za današnje pojmove, neverovatnih pet i po meseci, a ceremonija svečanog otvaranja i zatvaranja nije ni održana.
Na programu su bili sportovi koji su se jedini put tada našli na Igrama, a takmičile su se i žene kojima je u Atini bio zabranjen nastup. U Parizu su se, tako, sportisti takmičili i u kriketu, kroketu, polu, ragbiju, natezanju konopca i baskijskoj peloti. Prvu olimpijsku medalju u ženskoj konkurenciji osvojila je Engleskinja Šarlot Kuper, najbolja svetska teniserka tog doba.
Igre u Parizu obeležili su brojni protesti američkih sportista, kojima iz verskih razloga, nije odgovaralo što se takmičenja održavaju u nedelju. U istoriji olimpizma ostao je, tim povodom, zabeležen sukob američkih atletičara Alvina Krenclajna i Majera Prinštajna, koji su se nakon osvajanja prva dva mesta u kvalifikacijama skoka u dalj, dogovorili da ne nastupe u finalu, zato što je bilo zakazano za nedelju.
Krenclajn je, međutim, prekršio dogovor, izašao na atletsku stazu i za jedan santimetar nadmašio Prinštajnov rezultat iz kvalifikacija i osvojio zlatnu medalju. Ljut zato što je Krenclajn prekršio dogovor Prinštajn je na ceremoniji dodele medalja napao svog rivala i udario ga šakom u glavu. Krenclajn je na Igrama u Parizu postao prvi atletičar koji je na jednoj Olimpijadi osvojio četiri zlatne medalje, u trkama na 60 metara, 110 i 200 metara sa preponama i skoku u dalj.
Velike kontorverze izazvalo je i takmičenje u maratonu. Učesnici trke žalili su se da je staza bila veoma loše obeležena i da su dosta vremena izgubili tražeći pravu maršutu staze. Američki maratonci tvrdili su da su francuski atletičari koristili razne prečice na putu do pobede, a Artur Njuton, koji je na cilj stigao peti, do kraja života je tvrdio da ga tokom trke niko nije pretekao. Njegov zemljak Ričard Grant žalio se da ga je, u momentima dok je zauzimao čelnu poziciju, jedan biciklista namerno oborio na zemlju, kako bi omogućio ostalim takmicarima da ga preteknu.
Mnogi učesnici maratona tvrdili su da je Mišel Teato, Luksemburžanin koji se takmičio za Francusku, iskoristio to što je dobro poznavao ulice Pariza da pronađe brojne prečice i osvoji zlatnu medalju. Sa 92 osvojene medalje Francuzi su bili ubedljivo najuspešniji u konkurenciji 24 zemlje, a svoje prve olimpijske medalje u Parizu su osvojili Španci, Italijani, Norvežani, Holanđani, Kubanci i Meksikanci.
Na igrama u Parizu mešoviti timovi, sastavljeni od sportista iz različitih zemalja osvojili su čak 12 medalja, šest zlatnih i po tri srebrne i bronzane. Ta odličja uglavnom su osvojena u jedrenju, polu, tenisu i atletici.
Na Igrama u Parizu nekoliko osvajača medalja nikada nije identifikovano. Uoči finalnih trka u veslanju neke posade su ostale bez kormilara, pa su njihove zamene pronađene u publici. Holandski veslači Fransoa Brandt i Relof Klajn do zlata su stigli uz pomoć jednog francuskog dečaka, čije ime nikada nisu saznali, a Međunarodni olimpijski komitet nikada nije utvrdio ni identitete kormilara francuskog dvojca, koji je osvojio srebnu medalju i kormilara francuskog četverca, osvajača srebrne medalje.
Igre u Parizu, bez obzira na brojne propuste u organizaciji i njihovo skoro šestomesečno trajanje (počele 14. maja a završene 28. oktobra), predstavljale su važan korak u razvoju olimpizma. Broj učesnika uvećan je četiri puta, olimpijski program je proširen, a međunarodna javnost je počela da stvara legende o sjajnim sportistima i njihovim izuzetnim rezultatima.
Medalje na Igrama u Parizu osvojili su:
1. Francuska 26 zlatnih, 41 srebrnu i 34 bronzane medalje
2. SAD 19 – 14 – 14
3. Velika Britanija 15 – 6 – 9
4. Mešoviti timovi 6 – 3 – 3
5. Švajcarska 6 – 2 – 1
6. Belgija 5 – 5 – 5
7. Nemačka 4 – 2 – 2
8. Italija 2 – 2 – 0
9. Australija 2 – 0 – 3
10. Danska 1 – 3 – 2
11. Mađarska 1 – 2 – 2
12. Kuba 1 – 1 – 0
13.Kanada 1 – 0 – 1
14. Španija 1 – 0 – 0
15. Austrija 0 – 3 – 3
16. Norveška 0 – 2 – 3
17. Indija 0 – 2 – 0
18. Holandija 0 – 1 – 3
19.Bohemija 0 – 1 – 1
20. Meksiko 0 – 0 – 1
Švedska 0 – 0 – 1
Prvi put olimpijske medalje osvojili su takmičari iz Belgije, Italije, Holandije, Kube, Kanade, Švedske, Luksemburga, Austrije, Norveške, Indije i Bohemije.
