Aleksandar Nikačević će traži pravdu u Strazburu
Nekadašnji srpski biciklistički profesionalac Aleksandar Nikačević, posle višemesečnog kućnog pritvora u Italiji, ponovo je u Srbiji, ali će sredinom februara morati da se vrati, jer je zakazano prvo ročište na sudu u Padovi.
Nikačević je osumnjičen za navodnu pripadnost mreži koja je distribuirala na severu Italije nedozvoljene preparate u toku 2008. Njegovo ime spomenuli su neki pojedinci u telefonskim razgovorima koje je italijanska policija prisluškivala i ima snimke. Prilikom privođenja Nikačevića sredinom jula 2009. kod njega nije pronađen nikakav inkriminišući materijal, niti je policija našla bilo kakav konkretan dokaz da je on učestvovao u nabavci i prodaji preparata. U istrazi je salušano preko 30 osoba, sve Italijani, ali je Nikačević imenovan kao navodni „vođa grupe“…
-Priveden sam na osnovu „rekla – kazala“, jer je, navodno, neko čuo da su od mene svojevremeno neki ljudi kupovali preparate – počeo je ispovest o teškim danima Aleksandar Nikačević, koji je smršao blizu 15 kilograma za pet i po meseci pritvora, ali je zadržao vedrinu i u šali kaže da je i to jedina dobra stvar u moru loših koje su mu se dogodile prošlog leta. – Jedva čekam da se suočim sa tim osobama, da mi u lice kažu kada su i šta kupovali. Pogotovo, jer neke od njih nisam video godinama.
Nikačević je priveden javnom tužiocu Robertu Benedetu u Padovi sredinom jula, i proveo je nekoliko dana u zatvoru, a da nije znao za šta je optužen.
– Posle dosta muka, jer je javni tužilac stalno nalazio nove razloge da me ne pusti, otišao sam u kućni prtvor. Međutim, da sam znao kako je, ostao bih u zatvoru! U Italiji, uslovi u zatvoru su dosta dobri, može da se unosi hrana i da se sprema jelo, tu su najčešće optuženi za finansijske i druge privredne malverzacije, ali i sitni dileri droge. Atmosfera je, da tako kažem, domaća. U kućnom pritvoru je bilo pakleno. Potpuno sam, nisam smeo da izađem ništa da kupim. Najteže je bilo u toku feragosta, tradicionalnog odmora Italijana. Prijatelj, koji mi je kupovao i donosio hranu je otputovao, jedva sam izdržao dok se nije vratio. Pred kraj sam, bukvalno, gladovao. Međutim, znao sam da me policija samo čeka da izađem iz kuće i da me ponovo uhapse. Dolazili su nekoliko puta kod mene u stan, dvojica policajaca, tepali mi Niki i izgravali dobrog i lošeg policajca, pokušavajući da me nateraju da priznam ono što nisam uradio. Nudili su mi i pogodbu, ako priznam, da će me odmah pustiti. Naravno, prisluškivali su mi telefon, nisam smeo da primam posete. Na najgori način, na svojoj koži, osetio sam ono što sam samo gledao u filmovima i čitao u knjigama, kako je kada upadnete u mlin birokratije i sudova…
Javni tužilac nije reagovao na nekoliko zahteva advokata da se Nikačević pusti da se brani sa slobode. Kao argument, navodio je da Nikačević „ne radi“ i odakle mu, onda, prihodi i da se, zbog toga ne bi pojavio na ročištu
– Slali smo, nekoliko puta dokumentaciju iz koje se vidi da imam firmu i da sarađujem sa italijanskim preduzećima i iznajmljujem građevinske mašine. Neprijatno mi je što su ispitivali i te ljude, moje partnere, slali im finansijsku policiju. Takođe, poslali smo i foto kopije registracija Međunarodne biciklističke unije iz kojih se vidi da sam bio liceniran kao sportski direktor u poslednjih sedam sezona, a to je profesionalni status. U tom periodu sam bio i suvlasnik ekipa, prvo Areopejs, potom Nipo i Nipo – Endeka.Ovaj javni tužilac je, inače, prebačen iz vojnog prvosuđa u poseban policijski resor koji se bavi samo dopingom. Iskoristio je moj slučaj da se maksimalno eksponira u medijima, prekršivši, pri tome i zakone i propise. Na primer u „Gazeto delo sport“ je izašla cela strana o mom privođenju, sa detaljima iz istrage, što je protiv zakona, jer se time stvara predubeđenje, a sagovornik novinara je bio – javni tužilac. Naravno, objavljena mu je i fotografija. Još nekoliko puta je davao intervjue sa svojim fotografijama. Tek kada je moj advokat rekao da će ga tužiti sudu u Strazburu, odlučio je da me pusti. Proveo sam u kućnom pritvoru pet i po meseci, do 5. decembra.
Svo vreme boravio je u praznom stanu svog bliskog rođaka Dejana Lazarevića, za koga kaže da je pokazao veliku ljudsku hrabrost i poštenje, jer nije jednostavno primiti pod krov optuženika i garantovati za njega.
– Učinio je mnogo za mene, hvala mu. Mene je ovaj slučaj do sada koštao 10.000 evra i to samo za advokata. Takođe, pet meseci nisam radio, što je znatan gubitak, a morao sam da plaćam i hranu. Moj advokat smatra da ću iz ovog izaći kao nevin i da postoji jak osnov da tužimo italijansku državu sudu u Strazburu. Nisam kriv i teraću se sa njima do kraja, koliko koštalo da koštalo. Najvažnije je da sa sebe skinem ljagu, a to nema cenu…Moram da se zahvalim porodici, mom klubu Partizan i direktoru Branku Banović, kao i BSS i drugim biciklističkim organizacijama i biciklistima na ogromnoj podršci i pomoći. U ovakvim situacijama važno je da čovek zna da nije sam.
Nikačević je u profesionalce, posle uspešene amaterske karijere u beogradskom Partizanu i italijanskom Filmopu, prešao 1999. prvo u Mapei, potom je, od 2000. do 2002. vozio za Alesio gde je završio karijeru.Te godine je učestvovao, kao prvi vozač sa ovih prostora, i na španskoj Vuelti i odustao nekoliko etapa pre kraja. Ima i titulu državnog prvaka na drumu 2002. a 1999. je pobedio trku „Điro Friulija – Venecija – Đulija“. Takođe, 2002. je pobedio u trećoj etapi na trci „Oko jezera Ćinghui“ u Kini gde je nosio i žutu majicu. Na Šampionatu sveta za vozače do 23 godine 1999. u Italiji osvojio je sedmo mesto u vožnji na hronometar što mu je i bila ulaznica za profesionalce. Dvostruki je pobednik trke „Kroz Srbiju“ 2000. i 2002. Povukao se iz takmičarskog biciklizma krajem 2002. po savetu lekara zbog problema sa leđima.
