U sredu, 7. februara, u prepunoj sali Konferencijskog centra beogradske MTS DVORANE, održana je panel diskusija pod nazivom “Psihičko zlostavljanje u partnerskim odnosima”. Na tribini inspirisanoj drugom sezonom serije “Azbuka našeg života”, realizovanoj u produkciji Telekoma Srbije i Contrast Studios-a, govorili su Vesna Stanojević, koordinatorka projekta Sigurna kuća, psihoterapeut Prof. dr Nevena Čalovska Hercog, Jelena Bajić Jočić, rediteljka i autor serije “Azbuka našeg života”, književnica Mirjana Bobić Mojsilović, autor romana na kojima je bazirana ova porodična drama, glavni glumci serije Aleksandra Janković, Radivoje Raša Bukvić i Jadran Malkovič, kao i jedna od žrtava psihičkog zlostavljanja koja je spas od strašne sudbine potražila u Sigurnoj kući.
Autori serijala, motivisani velikim brojem poruka, komentara i reakcija gledalaca na društvenim mrežama, koje su ukazale na to da je tema serije dotakla veoma prisutan i ozbiljan društveni problem, osetili su potrebu da organizovanjem ove panel diskusije još snažnije ukažu na temu psihičkog zlostavljanja u partnerskim odnosima. Kroz razgovor sa stručnim licima, onima koji su u nekom trenutku bili žrtve psihičkog nasilja, glumcima koji su se sa ovim problemom susreli kroz uloge u seriji, ali i publikom, ova tribina ima za cilj da skrene pažnju javnosti na ovaj oblik zlostavljanja i pruži podršku onima koji se sa njim bore u svakodnevnom životu.
Kako je na početku događaja istakla moderator tribine, naša poznata novinarka, urednica i TV voditeljka na Tanjug televiziji, Aida Đedović, prema poslednjoj statistici, svaka treća žena na svetu izložena je nekom obliku zlostavljanja, i to od osoba iz njenog najbližeg okruženja. U Srbiji je od posledica psihičkog i fizičkog zlostavljana samo ove godine život izgubilo 28 žena. U potrazi za odgovorima na pitanja kako i zašto, učesnici tribine došli su do zajedničkog zaključka da se uzrok tome krije u činjenici da se za nasilje uglavnom saznaje kasno.
– Najmanje prijava ima baš kada je reč o psihičkom nasilju. Ono se u našem društvu ne prepoznaje dovoljno. Mnogo više ima onih koji to trpe i ćute i doživljavaju ga kao ličnu stvar sa kojom oni moraju da žive. Međutim, kroz razgovor sa ženama koje se u Sigurnoj kući smeštaju zbog problema sa fizičkim nasiljem u porodičnim i partnerskim odnosima, shvatili smo da je u najvećem broju slučajeva psihičko nasilje uslovilo fizičko, i da su sve naše žrtve već bile pod psihičkom torturom – poručuje Vesna Stanojević, dodajući da je serija značajno doprinela jačanju ove teme u javnosti, precizno ukazavši na mehanizme i metode kojima se služi zlostavljač.
– Sav njegov napor usmeren je na eliminisanje te osobe. Toj fazi prethodni takozvani period medenog meseca kada se čini da je sve u redu, a zlostavljač manipuliše našim samopouzdanjem i razumom i čini da posumnjamo u sebe i poverujemo da je sve u redu. To traje jedno vreme, period medenog meseca. Odmah nakon toga ponovo kreće faza agresije, ucena i napada, a smena ovih krajnosti kod žrtve izaziva veliku dozu nesigurnosti zbog koje žrtve često pravdaju i brane svoje zlostavljače smatra Stanojevićka. A kako izgleda sve to izgleda iz perspektive žrtve otkrila nam je mlada štićenica Sigurne kuće, koja je i majka dvoje dece.
– Da sam doživela psihičko zlostavljanje, nažalost, shvatila sam tek kada je ono preraslo u fizičko, i kada sam postala žrtva svakodnevnog nasilja u vidu svakodnevnih svađa, pretnji i batina. Toga nisu bila pošteđena ni moja deca. Živela sam u zajednici sa suprugom i njegovom majkom. Bili smo u braku osam godina, a nasilje je počelo tokom poslednje godine, negde posle slave, Svetog Nikole. Trajalo je svakodnevno do marta. Pre toga sam bila pod stalnim pritiskom da se ponašam onako kako je zahtevao od mene. Odavno sam morala da se oblačim isključivo kako je on smatrao da treba. Nisam bila u kontaktu sa ljudima, jednostavno, nismo imali nikakvu slobodu. Plašila sam se da bilo kome kažem kakva je situacija i zbog straha, ali i zbog sramote. Jedino je moja majka, koja nas je posećivala, sumnjala da se nešto dešava, ali ja sam joj govorila da greši, pravdajući i braneći svog zlostavljača. Kada je psihičko zlostavljanje preraslo u fizičko više nije bilo moguće ništa sakriti. Početkom marta, posle jedne od tih svađa, konačno me je i izbacio iz kuće. Rekao je mojoj mami: “Ja sam je odveo, ja ću i da je vratim. Meni više ne treba”. Nedugo zatim, ponovo se vratio, uz izgovor da se pokajao i da želi da pričamo o svemu. Razgovor u mojoj rodnoj kući ponovo se pretvorio u svađu i fizički napad. Nisam smela da ga prijavim policiji, jer je cele noći stražario ispred kuće. Takođe, prisluškivao mi je telefon i kontrolisao kretanje. Tek ujutru kada sam se uverila da više nije tu, smogla sam snage da odem u policiju i podnesem prijavu protiv njega. Tada sam prosleđena u socijalnu službu, a zatim i u Sigurnu kuću – završava ona svoju priču, ističući da je danas, uprkos svemu, puna snage, samopouzdanja i želje za novi početak.
Psihoterapeut Prof. dr Nevena Čalovska Hercog skrenula je pažnju na to da je u ovakvim situacijama ćutanje najveći neprijatelj.
– Ono dovodi do eskalacije. Do psihičkog zlostavljanja najčešće dolazi usled nekontrolisane ljubomore zlostavljača. Tamo gde nema poverenja među ljudima postoji snažna potreba da onaj koji ima manjak samopouzdanja svoju žrtvu stavi po pod potpunu kontrolu. U takvoj vezi partner stavlja partnerku i sve što se dešava u njihovom odnosu pod stanje neprekidnog terora nasilja. Problem sa psihičkim zlostavljanjem je u tome što je ono, pre svega, emocionalno, i kao takvo je nevidljivo. Budući da niko ne može da ga opazi, ono samo raste i dobija na intenzitetu. Prvo što zlostavljač radi je to da svoju žrtvu dovode u stanje izolacije, navodeći je da posumnja i u sopstveni sud, kako bi lakše manipulisao njenim postupcima i životom – ističe dr Hercog, na čije se reči nadovezala i spisateljica Mirjana Bobić Mojsilović.
– Narcis nije sposoban nikoga da voli, čak ni sebe. Iz tog nedostatka ljubavi, i zbog činjenice da ne može da vlada svetom, on uspostavlja vlast nad svetom svoje žrtve. Narcistički poremećaj uvek sledi isti obrazac. U početku, taj zlostavljač je uvek neverovatan. Ostvarenje sna svake žene. A onda taj genijalni princ ili princeza počinju da se menjaju, a sve kreće sa ucenjivanjem i manipulacijom. Prvo na scenu stupa indukovani strah koji u nama razvija sindrom nedovoljnosti. Sve što radimo procenjujemo i trudimo se da ga ne naljutimo. Cela zapadna civilizacija pati od narcističkog ludila u čijem je centru bolesno JA. Svakome je bitnije da bude voljen nego da voli. Upravo zbog toga i dolazi do sve većeg broja slučajeva psihičkog zlostavljanja, pri čemu treba biti svestan toga da zlostavljači mogu bit ii muškarci i žene – poručila je Mirjana Bobić Mojsilović.
Autorka i rediteljka serije “Azbuka našeg života” Jelena Bajić Jočić, govoreći o razlozima zbog kojih se odlučila da baš psihičko zlostavljanje u vezi bude tema druge sezone, istakla je da je u novim epizodama poželela da ne ponovi priču prvog ciklusa.
– Kada smo završili prvu sezonu, ti likovi su počeli da žive. Ideja je bila da našim junacima damo živote i da ih stavimo pred nova realna iskušenja. Ono što je meni bilo najzanimljivije i u romanu “Anđeo čuvar” i u “Azbuci 2” je to da je žrtva žena koja je apsolutno snažna, intelektualac, nezavisna, emancipovana, ostvarena i da se upravo njoj tako nešto dogodilo. Vesnu smo zatekli u trenutku kada je ostala sama i kada je žudila za ljubavlju. Sve ono što joj je nedostajalo pronašla je u Veljku, ali je u tom paketu dobila i sve što nije želela. Gurala pod tepih, nalazila opravdanja, tražila razloge da opravda njegovo ponašanje. Međutim, najvažnija poruka “Azbuke” je to da nasilje niko ne treba da trpi. Na nasilje moramo da odreagujemo tako što ćemo zaštiti sebe i sebi bliske ljude – istakla je rediteljka.
Glavna glumica serije Aleksandra Janković kaže da je Vesnino putovanje proživela sa velikim emocionalnim teretom koji je bio okidač i za mnogo toga što je sama proživela u životu.
– Dugo sam priželjkivala ulogu u kojoj mogu da vidim da li umem i ako umem šta i koliko umem. Vesna je bila ta moja prilika. Druga sezona je bila ozbiljno zahtevna. Ti da bi napravio tako nešto i da bi ušao u lik Vesne, to podrazumeva mesece razmišljanja. Osećala sam veliku odgovornost prema razumevanju svega što vodi do jedne takve situacije u kojoj se našla Vesna. Posle svega sam morala da napravim pauzu od nekoliko nedelja, kako bih se vratila sebi, jer sam se ovoj ulozi cela predala. Ono što me je duboko potreslo bio je trenutak kada sam otvorila Instagram i videla toliki broj poruka u kojima su mi se ljudi zahvaljivali, razgovarali sa mnom kao sa Vesnom i slali svoje ispovesti. Preplavile su me emocije, shvativši da smo ovom serijom dotakli toliki broj ljudi. Odgovarala sam danima na pitanja, ali sam u jednom trenutku shvatila da bi to moglo da me povede i u nekom pravcu koji ne bi bio pametan ni za mene. Ono što je suština jeste to da nasilje nema pol. Ono može da se dogodi svakome. Živimo u svetu u kom nemamo mesta, a ni vremena za sebe. Sve je podređeno suludoj brzini, a u takvim okolnostima, ko zna šta sve može da se prelomi u čoveku – smatra Aleksandra, dok njen kolega Jadran Malkovič dodaje da je najveći izazov za okruženje onoga ko je žrtva zlostavljanja, trenutak u kom se donosi odluka kada nekome pomoći.
– Teško je odrediti gde se nalazi ta granica kada se umešati u nečiji život, i postati nečiji anđeo čuvar. A to je i najveća odgovornost bliskih ljudi te osobe, jer upravo iz toga kruga mora da stigne prva pomoć. To su ljudi koji najbolje poznaju žrtvu i oni moraju da procene kada ona ima neki problem. Međutim, teško je pomoći nekome ko ne traži pomoć – smatra Jadran, koji je tokom prve i druge sezone prošao put od krivca do heroja. Njegov kolega Radivoje Raša Bukvić, osvrnuo se na mnogobrojne negativne kritike na račun njegove role Veljka, koje su mu pristigle čak i iz kruga porodice, otkrivši da mu je u kreiranju uloge mnogo pomogao razgovor sa rediteljkom i trenutak kada ga je upoznala sa dijagnozom deluzione ljubomore.
– Veljko je bolestan čovek koji ima kontinuirane vizije da ga neko vara, iz čega sledi sve ono što je priredio Vesni. U osnovi svega je snažna trauma koju nosi iz odrastanja. Međutim, voleo bih da ne odemo u krajnost. Danas nije lako biti muškarac. Usamljenost nas vodi na Tinder gde ljudi mahom kreiraju profile koji nisu realni. Činjenica je da na društvenoj mreži ne možete na pravi način da upoznate osobu i da procenite sa kim imate posla. Čini mi se da u takvim uslovima međusobnog nepoznavanja, ponekad, možda prelako odlazimo u procenu toga šta je sve psihičko nasilje. Voleo bih da znam šta je to što ne potpada pod ovu kategoriju, jer dolazimo u opasnost da svako neslaganje sa partnerovom vizijom nazivamo agresijom u vezi. Neka neslaganja su, ipak, predmet rasprave među partnerima, a ona je deo svake veze – smatra Bukvić.
Foto: Zorana Mandić/ATA Images
Leave A Comment