19145441

Ne-tako-domaći film “Obični Ljudi” (ili kako na špici piše “Ordinary Pople”) prati vojnika Džonija, momka od dvadesetak godina, koji se našao usred rata koji liči na onaj jugoslovenski s početka devedesetih.

Voleo bih da mogu da kažem da film ima više sadržaja od pomenutog, ali nema. Reditelj Vladimir Perišić pokušava da izgradi napetost od prvog kadra. Mladi vojnik ide u nepoznato i to mu se ne sviđa. Mladom vojniku se otkriva šta treba da radi i to mu se ne sviđa. Mladi vojnik radi šta mu se kaže i to mu se ne sviđa. Na kraju, mladi vojnik je pomiren sa onim što je radio i to mu se, valjda, ne sviđa. Svi smo mi pomalo ratni zločinci, je l’? Od početka do kraja, u vazduhu bioskopa se oseća ta falš napetost i bezrazložno dugi kadrovi izgledaju, na žalost, kao kupovina vremena. Montaža skoro da ne postoji.

Ubrzano o drugim tehnikalijama. Kadriranje je loše. Kadrovi traju minutima, minut traje sat, sat traje dan. Hvala dobrome Bogu pa ovo delo traje 75 minuta u eri trosatnih filmova. Dijalozi su stvarno skaradni i dobrim delom nerazumljivi jer mix zvuka toliko buči da reči izlaze iz usta, ali su se ljudi u publici osvrtali i pitali one do sebe „šta je to rekao?”. Možda je to do sale DKC ali ne bih se kladio.

Film ima jednu glavnu i dve sporedne uloge. Glavni glumac je mladi reper Relja „Drima” Popović. On u filmu ima sledeći glumački zadatak: da bude indiferentan, da izgleda zabrinuto, da prihvati okolnosti, da bude na suncu, da bude u hladu, da bude u mraku i da se vozi autobusom. Do sad je dobio dve nagrade za najbolju mušku ulogu. Na premijeri je dobio i najveći aplauz. Koliko je to zasluženo je na samoj publici da individualno odluči. Reditelj kadrovima tvrdi da je Popovićevo lice sasvim dovoljno da ispriča priču. Međutim neko bi rekao da je to sušto telefoniranje publici (popularan izraz među filmadžijama kada reditelj neku situaciju objašnjava više puta jer je publika, ispostavlja se, glupa). I ja lično to prezirem.

Hm. Mislio sam da neću imati mnogo toga da napišem o filmu. Izgleda da sam se prevario. Zato da skratim. Ja, koji sam uvek u fazonu „gledajmo domaće” zarad opstanka kinematografije, pozivam ljude da spase sebe i svoje prijatelje ne gledajući 75 minuta ovog iracionalno dosadnog filma bez poente.

Povezana vest:  Robert Patinson u muzeju Madam Tiso u Londonu