Nova knjiga Bojana Babića

Nova knjiga Bojana Babića

Bojan Babić, associate creative director u agenciji McCann Beograd nedavno je objavio svoju sedmu knjigu, roman „Čaplinova stopala“ koja govori o neobičnom životu korisnika Doma za stare simboličnog imena „Novi život“

Kako ti je pala na pamet ideja za Čaplinova stopala? Da li si nekada posetio Dom za stare?

Da, igrom slučaja sam proveo godinu dana na prinudnom dobrovoljnom radu u jednoj ustanovi za gerontološku negu. Za mene, kao verovatno i za sve umetnike raznih vrsta, uvek su bile interesantne granične oblasti života, rano detinjstvo, bolest, starost. Tako se sklopilo interesovanje i neponovljivo iskustvo koje čoveka menja iz korena u želju da nastane delo.

Da li razmisljaš o sopstvenoj starosti? Kako sebe vidiš za 40-ak godina? Nedavno je bilo par zabavnih postova na društvenim mrezama na kojima je dosta komično prikazano kako će naša generacija izgledati u starosti, da li nas I ti zamišljaš kao bake i deke u urbanom modnom stilu ili ćemo ipak biti sličniji sadašnoj šah ekipici sa Kelemegdana?

Pa stil „šah ekipice“ sa Kalemegdana je pre pedeset godina verovatno bio percipiran kao mladalački i urban, tako da ćemo i mi biti urbani i anahroni. Ništa to meni ne smeta. Dok sačuvamo neku radoznalost za život i „svet oko nas“ i u nama, neku upitanost, smatraću da živimo, a posle… Svet će postojati bez nas. U Zemunu, blizu keja, postoji kafana Tri lađara, gde se utorkom uveče skupljaju ljudi sa prosekom godina, verovatno preko sedamdeset. I muzičari koji izvode džez numere su iste starosti. Na retko kom mestu u gradu može da se nađe tako autentična energija pri plesu, pri svakom dodiru, pri svakom izvođenju pesme. Valjda zato što nikad ne znaju da li im je to poslednji izlazak. Voleo bih da ne prestanem da se zabavljam. Mladi umeju da potcene zabavu.

Da li ponekad nešto što ti je palo na pamet tokom nekog brainstorminga za kampanje kasnije iskoristiš u svom književnom radu? Ili možda obrnuto? Ili ipak više voliš da te dve stvari držiš potpuno odvojenim?

Teže je pronaći zajedničke elemente nego što to izgleda na prvi pogled. Ne trudim se da te dve stvari držim odvojenim, ali, ako pokušam da se setim nekog primera gde sam koristio ideju iz jedne oblasti za drugu oblast, stvarno ne mogu da se setim. Možda je sličan sam proces, rad na dolasku do ideja, ali su ciljevi i rezultati te dve delatnosti različiti.

Šta trenutno čitas? Da li bi izdvojio nekog domaćeg ili svetskog autora za sada nepoznatog široj javnosti na koga treba da obratimo pažnju?

Pisci koje čitam su uglavnom poznati javnosti, ali to ne znači da ih ljudi zaista čitaju. Uvek kad ne znam šta bih, čitam Flobera i Prusta, pa su onda tu Zebald, Džon Maksvel Kuci, Elfride Jelinek, Herta Miler, DeLilo, poezija koja mi padne pod ruku… Ovde nije toliko prisutna kultura čitanja, pogotovo čitanja takozvanih non-fiction knjiga, ali ja sam pre mesec dana pročitao odličnu putopisnu knjigu Bukurešt, prašina i krv, mlade spisateljice Margo Rejmer, pa mogu da je preporučim.

Bojan Babić je rođen u Beogradu 1977. godine. Završio je Filološki fakultet i do sada objavio sedam knjiga. Knjiga „Devojčice, budite dobre“ dobila je nagradu Fonda Borislav Pekić, dok je knjiga „Ilegalni Parnas“ ušla u uži izbor za NINovu nagradu. Priče, poeziju i novinske tekstove je objavljivao u časopisima i antologijama u Srbiji, BiH, Hrvatskoj, Crnoj Gori, u Švedskoj, Austriji, Sjedinjenim Američkim Državama, Meksiku, Islandu…Boravio je na rezidencijalnim programima za pisce u Sarajevu i na Gotlandu (Švedska).