MIKSER predstavlja: “ Foto referenca: Upotreba fotografije u savremenim umetnickim praksama u Japanu“

MIKSER predstavlja: “ Foto referenca: Upotreba fotografije u savremenim umetnickim praksama u Japanu“

Izložba Foto referenca: Upotreba fotografije u savremenim umetničkim praksama u Japanu predstavlja radove četvorice japanskih umetnika koji koriste fotografiju kao polaznu tačku u formulaciji svog rada. Konceptualni okvir se zasniva na pojmu fotografije kao ‘reference’ u umetnosti, prema definiciji Fransoa Sulaža (Estetika fotografije, 2005). Ovaj koncept se diskurzivno preklapa sa pitanjima o upotrebi, materijalnosti i znakovnosti fotografije kao i njenom odnosu prema stvarnosti i poziciji unutar režima savremene vizuelne kulture. S te strane, njen cilj je da otvori pitanja o statusu i pojmu fotografije kao pouzdanog referenta stvarnosti u okviru umetničkih praksi. Odatle, s obzirom da se time pretpostavlja destabilizacija fiksirane uloge fotografije kao dokumenta stvarnosti, pitanje ‘reference’ se takođe prenosi i na istorijsku važnost realizma u umetnosti. Iz te perspektive, pristupajući realizmu kao retoričkoj konvenciji, ova izložba finalno preispituje relaicije između savremenih umetničkih praksi i percepcije stvarnosti, razmatrajući problematiku vizuelne reprezentacije.

Unutar zasebnog japanskog konteksta, ova pitanja se u izložbi diskutuju kroz četiri različita medija: fotorealizam u slikarskim platnima Hisaja Taire, kombinovanu tehniku akrilika na platnu i fotografije u radu Keisuke Širote, animiciju i video instalacije produkovane od strane Masaharu Satoa i radove u vezu Satoru Aojame.

Kao transparentna tačka preseka između fotografije i vizuelne umetnosti, fotorealizam koji karakteriše rad Hisaja Taire postiže efekat izmeštenosti banalizacijom vizuelne predstave, prenaglašavijući formalnu sličnost sa izvornom fotografijom, kao i tenzijom koja se stvara u njenoj translaciji u domen slikarskog platna. Escalator No 20 (2009) i Nagatacho (2003) oslikavaju enterijer podzemne železnice konstruišući karakterističnu atmosferu izborom kadra, perspektive i osveteljenja. Ovaj ambijent je u datom kontesktu takođe izmešten kroz predstave specifično japanskog urbanog realiteta. Odnos između medija i reprezentacije, između slike i njene finalne operativnosti se nadalje destabilizuje u radovima Keisuke Širote. U seriji A Sense of Distance [Utisak daljine] postiže se (re)konstrukcija prostora kombinovanom tehnikom oslikavanja platna oko fotografske slike ali se istovremeno (re)formuliše pitanje prisustva i odsustva unutar fotografskog kadra, odnosno ističe njegova nužna limitiranost. Da ovo pitanje nosi konsekvencu u našoj svakodnevnoj percepciji sveta, ili socijalna i politička relevantnost fotografije, naglašeni su u radovima na novinskom papiru. Nadalje, digitalizacijom i kompjuterskom animacijom fotografije, rad Masaharu Satoa pomera dijalektičku funkciju slike na nivo percepcije i afekta, doživljaja realnosti u vremenu i prostoru. Escalator Girl (2010) i Bye Bye Come On (2010) koriste sliku repetitivno, simulišući pokret koji istovremeno postaje samo-refleksivan i samo-referentan. U video instalaciji Calling (2009) formalna repeticija je situirana na nivou sekvence u kontekst mogućeg fiktivnog narativa. Finalno, Satoru Aojama kolabira vizuelnu operativnost i materijalnost dvodimenzionalne predstave ispitujući njenu primenu i mogućnosti u domenu tekstila. Gotovo nestvarno detaljni Good Morning Tokyo (2005), Maria (2006) i Roses 4/6 (2011) ovo postižu samim procesom izrade dok Glitter Pieces No 26 and 27 (2008) koriste izložbene mogućnosti datog materijala da konstruišu specifičan ‘događaj’ i još dalje pomere granice između razičitih medija i mogućih interpretacija vizuelne reprezentacije.

Izložba je orgaznizovana u produkciji MIKSER-a uz podršku Japanske Fondacije i u saradnji sa Kulturnim Centrom Beograda. Kustos izložbe je Jelena Stojković. Izložba je ispraćena dvojezičnim katalogom (srpsko-engleski).

Biografije:

Hisaja Taira (r. 1960) je studirao slikarstvo na Tama Univerzitetu u Tokiju. Samostalno i grupno je izlagao u Japanu, Koreji i Kini. Dugogodišnji fokus njegovog rada je na oslikavanju urbanih scena čiji se efekat postiže izborom svakodnevnih kadrova bez jasne vizuelne i kompozicijske jačine ili konkretnog značenja. Isključivo stvara u tehnici fotorealizma.

Keisuke Širota (r. 1975) je diplomirao primenjenu umetnost na Nacionalnom univerzitetu za primenjene umetnosti i muziku u Tokiju. Samostalno i grupno je izlagao u Japanu, Koreji, Nemačkoj, Austriji i Španiji. Prevashodno ostvaren u domenu kombinovane tehnike akrilika na platnu i fotografije eksperimentiše sa različitim medijima: novisnkim papirom i videom u razmatranju perspektive, znakovnosti i doživljaja vizuelne reprezentacije kao i njene socijalne i političke relevantnosti.

Masaharu Sato (r. 1973) je je diplomirao i magistrirao slikarstvo na Nacionalnom univerzitetu za primenjene umetnosti i muziku u Tokiju a studirao je i skulpturu u Nemačkoj. Samostalno i grupno je izlagao u Japanu, Koreji, Tajvanu, Nemačkoj, Holandiji, Belgiji i SAD. Metodologija rada mu se zasniva na digitalizaciji fotografije i animciji u video instalacijama.

Satoru Aojama (r. 1973) je diplomirao na osnovnim studijama tekstila na Goldsmits fakultetu Univerziteta u Londonu i magistrirao na Umetničkom institutu u Čikagu. Samostalno i grupno je izlagao širom sveta, uključujući izložbe u SAD, Novom Zelandu, Aziji i Velikoj Britaniji. Isljučivo stvara u tehnici mašinskog veza na tekstilu, zasnivajući svoj rad na fotografiji.

Jelena Stojković (r. 1975) je kustos iz Beograda na doktorskim studijama u oblasti umetničkih i medijskih praksi na Vestminster Univerzitetu u Londonu. Diplomirani je filolog na katedrama za arabistiku i japanologiju Univerziteta u Beogradu i magistar istorije umetnosti na Školi za orijentalne i afričke studije u Londonu (SOAS). Autor je projekta Neviđeni Japan, izložba šunga grafika u produkciji Anonymous Said: i u saradnji sa Kućom legata (decembar 2008-januar 2009).