Otvoren naučni skup posvećen Meši Selimoviću

Otvoren naučni skup posvećen Meši Selimoviću

 

Naučni skup posvećen stotoj godišnjici od rođenja književnika Meše Selimovića (1910-1982) otvoren je danas u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU) u Beogradu.

Dvodnevni skup otvorio je predsednik SANU Nikola Hajdin, koji je istakao da je delo Meše Selimovića ugrađeno u temelje čitave moderne književnosti i kulture na balkanskim prostorima.

-Kada se iz Sarajeva preselio u Beograd, svoj književni testament predao je Srpskoj akademiji nauka i umetnosti i tu naglasio smisao svoje dvojne duhovne i moralne pripadnosti – rekao je Hajdin i dodao da je ideja skupa da doprinese shvatanju Selimovića kao „spone bosanske i srpske književnosti.

O životu i radu Meše Selimovića u uvodnom delu konferencije govorili su i književnici i akademici Dobrica Ćosić i Matija Bećković, a otvaranju skupa pristustvovali su i predsednik Srbije Boris Tadić, ministri prosvete i kulture i drugi zvaničnici.

Akademik Ćosić istakao je da je Meša Selimović bio „čovek široke književne kulture i iskrenog jugoslovenskog i srpskog uverenja“, kao i da je bio „pisac evropskih manira i antititovskog duha“.

Ćosić je podsetio da je Meša Selimović pred smrt ostavio Akademiji testament u kojem navodi da njegovo književno delo pripada srpskom narodu, odnosno jeziku Vuka Karadžića, Sime Matavulja, Petra Kočića, Ive Andrića i drugih velikih stvaralaca.

-Lakoća kojom se formulisao i održavao na paučini jezika, aforistika i logika koju je demonstrirao svedočili su o jednom bogomdanom daru, bez drugih uverenja osim vere u umetnost – rekao je Matija Bećković.

Prema njegovim rečima, nijedan profesor kog je znao nije „ni tako govorio ni tako izgledao ni tako istupao i suvereno vladao starim i najnovijim književnim izumima, znanjima i uvidima“ kao Meša Selimović.

Mehmed Meša Selimović rođen je 1910. godine u Tuzli. Diplomirao je srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1934.

Prve dve godine rata živeo je u Tuzli, gde je bio uhapšen zbog saradnje s Narodnim oslobodilačkim pokretom, a u maju 1943. prešao je na oslobođenu teritoriju, postao član Komunističke partije Jugoslavije i Agitprop-a za istočnu Bosnu.

Godine 1944. prešao je u Beograd, gde je obavljao značajne političke i kulturne funkcije. Od 1947. živeo je u Sarajevu i radio kao profesor Više pedagoške škole, docent Filozofskog fakulteta, umetnički direktor „Bosna filma“, direktor Drame Narodnog pozorišta, glavni urednik Izdavačkog preduzeća „Svjetlost“.

Biran je za predsednika Saveza književnika Jugoslavije, bio je počasni doktor Sarajevskog univerziteta (1971), redovni član ANUBiH i SANU.

Dobitnik je brojnih nagrada, od kojih su najznačajnije NIN-ova (1967), Goranova (1967), Njegoševa (1967) i druge.

Posle prve knjige, zbirke pripovedaka „Prva četa“ (1950), s temom iz NOB-a, objavljuje roman „Tišine“ (1961). Sledi zbirka pripovedaka „Tuđa zemlja“ (1962) i kratki poetski roman „Magla i mjesečina“ (1965).

Roman „Derviš i smrt“ (1966) kritika je odmah oduševljeno pozdravila kao izuzetno delo.

Napisao je i romane „Tvrđava“ (1970), „Ostrvo“ (1974), zatim dela „Đevojka crvene kose“, „Pisci, mišljenja i razgovori“, „Za i protiv Vuka“, „Krug“ i „Sjećanja“.