ŠAMPION IZ SEULA (1988) GORAN MAKSIMOVIĆ OGORČEN, Đilas je jednima majka, a drugima maćeha!

ŠAMPION IZ SEULA (1988) GORAN MAKSIMOVIĆ OGORČEN

Đilas je jednima majka, a drugima maćeha!

 

Goran Maksimović, Olimpijski šampion iz Seula 1988, nekadašnji svetski rekorder i osvajač medalja sa svetskih i evropskih šampionata i vlasnik tri kristalna globusa iz finala Svetskog kupa, pet puta učesnik olimpijskih igara, ogorčen je zbog različitih aršina u nagrađivanju srpskih sportista.

– Povod da se oglasim, kao nekadašnji sportista, trener i sportski radnik i, pre svega, kao građanin Beograda, je poslednja odluka gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa da sa po 10.000.000 dinara nagradi vaterpoliste za evropsku bronzu i košarkaše za „trud i zalaganje“ na Šampionatu sveta i četvrto mesto – pojasnio je Goran Maksimović. – Odmah da kažem, da ne bude nesporazuma, radujem se svakom uspehu srpskog sporta, navijao sam i za košarkaše i za vaterpoliste i smatram da su košarkaši pokradeni. Dobro je da se uspesi nagrađuju, ali nije dobro da su aršini različiti. Jer, strelci su na Šampionatu sveta u Minhenu osvojili sedam medalja, a dobili su od Grada Beograda 400.000 dinara. Izgleda da su svetsko zlato i srebro manje vredni i od evropske bronze…

Maksimović ističe da je za zlato i srebro Zorana Arunović dobila 100.000 dinara a da su po 50.000 dinara dobili članovi vicešampionskih reprezentacija Srbije iz Beograda Jasna Šekarić, Jelena Arunović, Ivana Maksimović, Andrea Arsović, Damir Mikec i Dimitrije Grgić.

– Nije mi jasno i pogađa me kao sportistu i čoveka, da se, sa jedne strane, sa deset miliona dinara nagrađuje „trud i zalaganje“ i četvrto mesto, a da se svetske medalje koje su donele i olimpijsku vizu za London, jer su Zorana Arunović i Damir Mikec prvi beogradski sportisti sa ispunjenom normom, vrednuju sa po 50.000 dinara. Svaki se sportista, naravno i strelac, na velikom takmičenju maksimalno zalaže i bori za medalju, rezultat, visok plasman i nelogično je da se to vrednuje i nagrađuje, jer se takav pristup podrazumeva. Znam da ima sportista koji se plasiraju na velika takmičenja sa B normama, koje u streljaštvu ne postoje, pod sloganom „važno je učestvovati“ jer je to i državni interes da ima što više učesnika. Verovatno gospodin Đilas ne zna, da je Minhenu na SP bilo preko 2.500 strelaca iz 105 zemalja, pa svaka naša medalja i olimpijska viza imaju, iz ovog ugla, posebnu težinu. Strelci su na najlepši način afirmisali državu Srbiju koja je na listi osvajača medalja bila ispred dvadesetak svetskih velesila u ovom sportu, mnogo bogatijih od nas. Znači, svi elementi za nagrađivanje su bili jasni, ali su zanemareni, jer ljudi koji su odlučivali nisu poštovali prave, sportske, kriterijume. Moj utisak je da je prevagnula, da ne zalazim u neke političke vode, ogromna prisutnost vaterpola i košarke na televiziji i u medijima.

Streljačke organizacije Beograda i Srbije imaju dobru saradnju sa Gradom Beogradom i Sekretarijatom za sport i omladinu Beograda. Goran Maksimović je podvukao:

– Grad Beograd je pomagao ove sezone strelcima, obezbedio je 2.000.000 dinara za refundiranje troškova na Svetskom kupu u Fort Beningu. Bila je to dragocena pomoć, u pravom trenutku. Na žalost, izostala je prava, očekivana i dogovorena podrška u organizaciji Svetskog kupa u julu u Beogradu, koji je doneo gradu oko 9.000 hotelskih pansiona, jer je učestvovalo preko 1.000 strelaca iz 60 zemalja i po svemu je ovo najveće i najkvalitetnije takmičenje ove godine u našem gradu. Umesto 7.000.000 dinara, koliko je obećano, organizatori su od grada dobili samo 800.000 dinara. Svedoci smo, sa druge strane, da pojedini klubovi i drugi organizatori iz medijski jačih sportova, dobijaju od grada pomoć i nagrade u milionskim iznosima. Ponavljam, radujem se što im grad pomaže, neka bar drugi imaju kada mi već ne možemo da dođemo na red, ali se, opet, pitam kakvi su ovo aršini…

Položaj streljačkog sporta u Beogradu je veoma težak, a inostrani treneri, koji su upoznati sa situacijom, čude se kako srpski strelci postižu tako dobre rezultate. Praktično, ne postoji ni jedno uslovno strelište za MK oružje, a za vazdušno mogu da se izbroje na prste jedne ruke, pa i da neki prst ostane neprobrojan!

– Voleo bih da gospodin Đilas dođe na Carevu ćupriju da vidi u kakvim uslovima strelci treniraju. Ispred vatrene linije je ogromna bara u kojoj ima zmija i žaba, a o komarcima i da ne govorimo. Nema svlačionica, objekat je star pola veka i u veoma je lošem stanju! Razgovori da se strelište priključi centru u Košutnjaku i postane državni trenažni centar su zastali, teško može da se očekuje u dogledno vreme poboljšanje situacije. Vazdušna strelišta se zatvaraju a novih nema, teško je doći do prostorija…Sa druge strane, streljaštva nema na TV, nisu zato krivi strelci i steljačke organizacije, jednostavno, to je takav sport, nije atraktivan za televiziju. Razočaran sam postupkom RTS koji, navodno zbog Svetskog prvenstva u fudbalu, Svetskom kupu u Beogradu nije posvetio ni minut. Pitam se da li su zaposleni u sportskoj redakciji svesni da, kao javni servis, koji između ostalog i ja plaćam, imaju i društvenu ulogu, da su obavezni da popularišu i afirmišu svaki sport, a ne samo one koji su gledani i koje „narod traži“. Ovo namerno podvlačim, jer dogodine je u Beogradu Šampionat Evrope u streljaštvu, kvalifikacioni za Olimpijske igre u Londonu. Nadam se da tada neće RTS – u iskrsnuti nešto važnije i interesantnije…

 

Biografija i uspesi Gorana Maksimovića

Prvu medalju Goran Maksimović osvojio je kao junior na Šampionatu Jugoslavije 1978. u Sarajevu (MK puška 60 metaka ležeći, zlato), poslednju 2000. na Prvenstvu SCG u Novom Sadu. Počeo je u Kablovima u Svetozarevu 1975. Uoči OI u Seulu 1988. prešao je u Partizan, a karijeru je završio u Milicionar Krcunu. U reprezentaciji je gađao 23 godine.

Prvu međunarodnu medalju osvojio je 1981. na EŠ u Rimu (bronza, MK puška, 60 metaka ležeći). Učestvovao je pet puta na OI – Los Anđeles 1984, Seul 1988. (zlato vazdušnom puškom, osmi MK puškom), Barselona 1992.(peti vazdušnom puškom), Atlanti 1996. (četvrti MK puškom trostav) i Sidneju 2000. kada je gađao sa posebnom pozivnicom ISSF i MOK.

Sa SP ima dva ekipna srebra vazdušnom puškom iz Sijudad Meksika 1985. i Budimpešte 1987. i dve ekipne bronze i to iz Moskve 1990. olimpijski meč i samo klečeći stav. Bio je i svetski rekroder 1990. sa 390 krugova u stojećem stavu.

Sa svetski kupova ima ukupno 18 medalja (5 – 5 – 8). Zlatne medalje osvajao je 1996. u Milanu MK puškom 3 puta 40 metaka, 1991. u Minhenu vazdušnom puškom, 1991. u Milanu MK puškom 60 metaka ležeći , 1991. u Zagrebu  MK puškom 3 puta 40 metaka i 1988. u Moskvi MK puškom 60 ležeći. Osvojio i tri kristalna globusa u finalu Svetskog kupa – 1991. u Minhenu  MK puškom trostav 3 puta 40 metaka, 1990. u Minhenu vazdušnom puškom i 1988. u Minhenu MK puškom 60 metaka ležeći, što samo svedoči o njegovom majstorstvu sa sva tri oružja i retkoj streljačkoj univerzalnosti.  Ima i jedno srebro MK puškom 3 puta 40 metaka u finalu Svetskog kupa.

Sa EŠ ima tri zlata – 1989. u Zagrebu MK puškom 40 klečeći, 1991. u Bolonji MK puškom 3 puta 40 metaka  i iz Budimpešte 1992. vazdušnom puškom.

Srebro na EŠ ima iz Bolonje MK puškom 60 ležeći i pojedinačnu bronzu u stojećem stavu. Na ovom šampionatu bio je član šampionskih ekipa MK puškom 3 puta 40 metaka i stojeći stav i vicešampionskih selekcija (olimpijski meč i klečeći stav).

Za strelca godine u svetu proglašen je 1988. Tada je bio i sportista Jugoslavije.

Završio je tri kursa ISSF – prvo za „C“ potom za „B“ i na kraju za „A“ trenersku licencu i jedini je trener u Srbiji sa ovim visokim zvanjem. Diplomirao je na Fakultetu za sport i fizičku kulturu u Beogradu sa temom iz istorijata njegovog matičnog kluba Kablovi.

Selektor je bio od kraja 2000. do juna 2005. Bio je član je Programske komisije OK SCG i predavač na brojnim visokoškolskim ustanovama na katedri za streljaštvo.

Sada je član Sportske i Programske komisije OK Srbije.