„Prekinuti zagrljaji“ na reviji filmova u Sava centru

„Prekinuti zagrljaji“ na reviji filmova u Sava centru

 

Revija filmova namenjena lepšem polu pod nazivom „Ako ne gledaš fudbal, dođi s drugaricama u bioskop“ biće održana od 8. do 13. juna u Sava centru.

Na programu su zastupljeni najzapaženiji filmovi sa bioskopskih repertoara, kao i dve premijere.

Distributerska kuća Cinears će se predstaviti sa filmom Pedra Almodovara „Prekinuti zagrljaji“ (Broken Embraces), sa Penelopom Kruz, Luisom Homarom i Blankom Portilo u glavnim ulogama, koji će biti prikazan 10. juna od 21.00.

Dvoje glavnih protagonista, koji su našli sklonište u bungalovu na plaži Famara, na strani planine koja se dodiruje sa plažom, leže na krevetu, jedno drugom u zagrljaju. Gledaju na televiziji Roselinijev film Put u Italiju (Viaggio in Italia) koji govori o američkom paru čiji se brak raspada tokom puta u Italiju, a u kome glavne uloge tumače Ingrid Bergman i Džordž Sanders. Na ekranu vidimo sekvencu u kojoj Bergmanova i Sanders posećuju iskopine na Pompejima, upravo kada radnici pažljivo iskopavaju ostatke drevnog grada, uništenog u erupciji Vezuva pre 2000 godina. Oni posmatraju kako radnik pronalazi tela čoveka i žene (verovatno muža i žene) koje je lava usmrtila dok su spavali. Ta slika je šok za Bergmanovu i ona se odmiče nekoliko koraka dalje, potresena emocijama. Besmrtna ljubav tog para od pre toliko godina čini da ona počinje da razmišlja o gubitku vrednosti njenog braka. I ne može da zadrži suze. To je jednostavna scena, direktna i duboka. Posle gledanja scene na televiziji, Lena (Penelope Cruz) priljubljuje lice uz obraz svog ljubavnika (Lluis Homar), isto onako kako je Ingrid Bergman to uradila, dok je njen ljubavnik jače prigrljuje uz sebe. Ona pomišlja kako bi mogla tako umreti, uvijena u večni zagljaj sa Mateom. On pogađa Leninu želju. Ustaje sa kauča, namešta foto-aparat i ostavlja na automatici. Vraća se pored Lene, nežno je grli, oboje gledaju u kameru koja ovekovečava njihov zagljalj, kao što je to učinila lava iz vulkana u Roselinijevom filmu. Ali, za razliku od italijanskog filma, ovo neće biti večni zagljaj. Nedelju dana kasnije neko će pocepati tu, kao i mnoge druge slike.

 

Dupliranje

 

Dupliranje je jedno od obeležja filma. Dupliranje nije u moralnom smislu, već kao dupliranje, ponavljanje, uvećanje. Film počinje sa slikom duplih protagonista. Ernesto Martel mlađi duplira ponašanje svog oca, i pored toga što je on poslednji model koji bi želeo da imitira. Kada njegov otac umre, Martel mlađi planira da sprovede spopstvenu osvetu u znak sećanja na film koji govori o tome kako ga je otac uništavao dok je bio živ. Čak i pored toga što je homoseksualac, Martel mlađi se ženio dva puta, kao i njegov otac. On ima dvoje dece koja ga mrze isto onoliko koliko je on mrzeo svog oca. Ali, posle očeve smrti, on nesvesno nastavlja da imitira očevo ponašanje koje je toliko prezirao. Glavni muški lik u filmu ima dva imena. Kada slepi Mateo počinje sebe da naziva Harijem Kejnom, on to radi kao bi pobegao od samog sebe. Njegova realnost je nepodnošljiva. On jedino može preživeti tako što će „zameniti“ ili „udvostručiti“ sebe.

Fotografija

Još jednom duplikat. Na Lanzarotu, Lena i Mateo gledaju na impresivnu plažu Golfo. Mateo govori o fotografijama, dok ga Lena grli. Oni ne vide, ali dole, na plaži od crnog peska, par koji se grli je kao ogledalo njih dvoje. Mateo otkriva to dvoje ljudi kada uradi fotografiju i postavlja tu sliku na zid bungalova u kome su on i Lena našli svoje skrovište. Fotografija reflektuje Mateovu i Leninu situaciju bolje nego bilo koja druga slika. Oni su prognanici, sami na prostranom vulkanskom ostrvu, jedno sa drugim, uronjeni u pejzaž, kao par na fotografiji.

-Ja sam snimio fotografiju koju smo upotrebili pre devet godina kada sam prvi put bio na Lanzarotu. Ostrvo me je očaralo. Nikada nisam video tako dramatične boje u prirodi. Za mene, to nije bio pejzaž, to je bilo raspoloženje, karakter. Od tog momenta poželeo sam da snimim film tamo – dodaje Almodovar.

Devojke i koferi

Neću poreći da su Girls and Suitcases slobodna adaptacija filma Žene na ivici nervnog sloma. Ali time nisam dao omaž samom sebi, nadam se da niko to tako neće protumačiti. Kada sam pisao scenario, odlučio sam da Mateo Blanko piše komediju zato što je to opozitni žanr od drame u kojoj protagonisti žive. Na taj način, njihovi problemi će imati veći odjek. Meni su bile potrebne tri ili četiri sekvence u Girls and Suitcases kako bih predstavio pozadinu glavne priče, i stoga najbolja stvar je bila da se adaptira neki od mojih materijala u kome bih mogao da se krećem sa potpunom slobodom. Zato sam izabrao Žene na ivici nervnog sloma. Jednom kada smo bili u pozadini novih Žena na ivici nervnog sloma (pažljivo smo snimali ovu duplikaciju u istom uglu studija gde se snimao originalni film pre dvadeset godina), bilo mi je veoma zabavno da prilagodim sebe. To iskustvo je bilo toliko inspirativno da sam napisao i snimio više sekvenci nego što je bilo neophodno. Nisam ih mogao iskoristiti u finalnoj montaži zato što je njihov ton bio suprotan od glavnog narativa i bio bi dekoncentrišući. Ja sam zamišljao mnogo toga kada smo ih snimali, ali se nisam mogao otrgnuti iskušenju. Na sreću, tu je DVD i ti kadrovi će biti uključeni kao dodatni materijal.

Gore i dole

Stepenište je realna filmska ikona. Sugeriše ideju pomeranja i pokret je ono što razlikuje film od fotografije. Sećam se stepeništa niz koje se trudna Gene Tierney baca u filmu Leave Her to Heaven (John M. Stahl), kao i El Luisa Bunjuela, najboljeg filma o ludilu i ljubomori. Koraci u Ejzenštajnovoj Battleship Potemkin i majka na stepenicama su najimpresivnija scena sa stepenicama koju nam je film ikada dao. Omaž Brajana de Palma u The Untouchables je takođe nezaboravna. I veličanstvenost finalne scene Kuma III ili velike crvene stepenice na kojima Vivijen Li gubi bebu u Prohujalo sa vihorom. Ili Norman Bejts i Bejbi Džejn (Antoni Perkins i Bet Dejvis u filmovima Psycho i What Ever Happened to Baby Jane?, dva kobna karaktera ako ih sretneš na vrhu stepeništa. Gothic terror, epska drama i triler su žanrovi koji su imali najviše stepeništa. Ali imaju ih i otkačene komedije i mjuzikli. Sećam se dosta njih u Ziegfeld’s Girl (Busby Berkley) koji razmatra ekskluzivitet grupe mladih dama, među njima Lane Tarner i Hedi Lamr, koje silaze sa beskrajnih, pokretnih stepenica obučene u ogormne kostime. Bez namere da poredim sebe sa svima koji su gore pomenuti, osećam se veoma ponosnim scenom sa stepenicama u Prekinutim zagljajima, sekvence koja je ključna u naraciji.