„Telegraf“: 20 najboljih filmova svih vremena

„Telegraf“: 20 najboljih filmova svih vremena

Britanski „Telegraf“ je posle brojnih lista najboljih krimi filmova, nastavaka, ljubavnih, noar i drugih, danas objavio i listu 20 najboljih filmova svih vremena kritičara Tima Robija na kojoj su se našla ostvarenja poput „Priče o igračkama“, „Isijavanja“, „Dece raja“ i „Vrtoglavice“, ali i nijedan film posle 2001.
„Veličanstveni Ambersonovi“ iz 1942. koji se bavi propašću ugledne porodice u „zoru industrije“ je film o onome šta je moglo da se desi.
„Deca raja“ o trupi umetnika iz 19. veka predstavljaju vrhunac Zlatnog doba francuskog filma i nežan pogled na izvođačke tradicije.
„Naušnice madam De…“ iz 1953. sa svojom elegantnom kamerom i ironičnim krajem zaradio je mesto u Robijevih top 20.
„Sansho Dayu“ iz 1954. je remekdelo japanskog majstora Kendžija Mizoguićija o dvoje dece iz plemićih porodica koji su prodati u ropstvo.
„Slatki miris uspeha“ iz 1957. sa Bertom Lankesterom i Tonijem Kertisom je „ultimativni film o medijskoj ljigi“. „Vrtoglavica“ jedinstvenog Alfreda Hičkoka iz 1958. o privatnom detektivu opsednutom ženom koja je, kaže Robi, najbliže Hičkokovom autoportretu.
Pazolinijevo „Jevanđelje po Mateju“ iz 1964. je možda najjači film o Isusu Hirstu, dok je „Persona“ (1966) Ingmara Bergmana delo žestoke moderne provokacije.
Ko prisluškuje koga u „Razgovoru“ iz 1974. ostaje nerazjašnjeno do samog kraja dok je „Beri Lundon“ Kjubrikova lekcija kako maestralno iskombinovati književnost i film.
„Jeanne Dielman, 23 Quai du Commerce, 1080 Bruxelles“ (1975) je film o tri dana iz života prostitutke u Belgiji koja više vremena provodi guleći krompire nego opslužujući klijente možda deluje neverovatno dosadno ali je opčinjavajuće, piše list.
„Nešvil“ Roberta Altmana iz 1975. je remekdelo filma iz kojeg je Pol Tomas Anderson slobodno pozajmljivao za svoje filmove. „Nešvil“ je slika američkih čudaka, hipokrita, nade i tuge.
Kjubrikovo „Isijavanje“ (1980) je jezivo iskontrolisana priča o kreativnoj blokadi i praznim dvoranama nesvesnog, dok „Balada o Narajami“ (1983) prati život u jednom japanskom selu gde starce ostavljaju da umru na planini kada napune 70.
„Plavi somot“ Dejvida Linča iz 1986. istražuje mnoga lica želje, dok su Vudi Alenove „Hana i njene sestre“ (1986) emotivno najambiciozniji i savršeno odigrani film.
„Priča o igračkama“ iz 1995. je animirani film koji ima više egzistencijalnih kriza od nekog ostvarenja Tarkovskog, ali je istovremeno neodoljiv, obrazovni komad o slaganju.
Kronenbergov „Sudar“ (1996), kritičar je opisao kao seks sa žrtvama nesreća na izgubljenom autoputu duše, film koji je istovremeno i zavodljiv i odbojan.
„Tanka crvena linija“ Terensa Malika iz 1998. je remekdelo Malikovog teatra života i njegove vizije raja i uništenja, ljudske nečovečnosti i magije opstanka.
Poslednji na listi je „Bulevar zvezda“ (Mulholland Drive) Dejvida Linča iz 2001. o uništenim snovima o Holivudu.