Punoletstvo evropske titule

Punoletstvo evropske titule

 

U petak 16. aprila navršava se 18 godina od kako je Partizan zapanjio košarkašku Evropu i osvojio titulu prvaka „starog kontinenta“, iako je uoči starta najelitnijeg klupskog takmičenja proglašavan autsajderom.

Najpre iz razloga što je bio jedini klub u Kupu šampiona koji je, zbog zahuktavanja sukoba u bivšoj Jugoslaviji, svoje utakmice kao domaćin igrao u inostranstvu, a zatim i činjenice da je tim sa prosekom od 21,7 godina bio najmlađi među „divovima“ evropske košarke.

Najzad, na klupi Partizana sedeo je trener – početnik, jer je Željko Obradović praktično „iz patika“ preuzeo ulogu učitelja dojučerašnjim saigračima.

Malo ko je tada mogao i da pomisli da će Partizan, čiju igru su nosili Aleksandar Đorđević i Predrag Danilović, ostvariti najveći uspeh u istoriji klupske, ali i srpske košarke.

Na početku „nemoguće misije“ „crno-beli“ su odlučili da svoje utakmice kao domaćini igraju u Fuenlabradi, predgrađu španske prestonice Madrida. Ta odluka je, pokazalo se, bila pun pogodak jer su Španci pružili punu podršku mladom timu. Za uzvrat, imali su priliku da uživaju u sjajnim predstavama Beograđana koji su od starta rušili sve prognoze.

Od 14 utakmica u prvoj fazi takmičenja Partizan je dobio devet i izborio pravo da u mečevima za plasman na Fajnal for igra protiv Knora iz Bolonje (Italija). Posle tri susreta „crno- beli“ su bili uspešniji i generacija koju su činili Đorđević, Danilović, Željko Rebrača, Zoran Stevanović, Mlađan Šilobad, Ivo Nakić, Vlada Dragutinović, Nikola Lončar, Slaviša Koprivica i pokojni Dragiša Šarić ušla je u istoriju.

Plasmanom među četiri najbolja evropska tima u Partizanu se, međutim, nisu zadovoljavali. Mnogi su se tada prisećali Obradovićevih reči s početka takmičenja kada je tvrdio da Partizan ima najbolji bekovski par u Evropi (Đorđević, Danilović), i da „ni u kom slučaju neće biti autsajder“.

Tako je i bilo. Najpre je 14. aprila, u istanbulskoj dvorani „Abdi Ipekči“, u polufinalu savladan Filips iz Milana, a onda dva dana kasnije i španski Huventud. Đorđević i Danilović, potpomognuti saigračima, igrali su „kao u transu“ oba meča, a u završnici finalnog usledila je Đorđevićeva „trojka“ koja je stavila tačku na najneizvesnije finale u istoriji Evro lige.

Na kraju, mora se konstatovati da je glavni „krivac“ jedinstvenog podviga bio tadašnji direktor Partizana i verovatno najbolji srpski košarkaš svih vremena Dragan Kićanović, a nemerljivu ulogu imao je i legendarni profesor Aleksandar Nikolić koji je često znao da kaže kako je bio samo pomoćnik Obradoviću.