FAJNAL FOR, EVROLIGA, „Crno-beli“ u Istanbulu pokorili Evropu trojkom Đorđevića

FAJNAL FOR, EVROLIGA

 

„Crno-beli“ u Istanbulu pokorili Evropu trojkom Đorđevića

 

Košarkaši Partizana osvojili su jedinu titulu prvaka Evrope u klupskoj istoriji 1992. godine na završnom turniru u Istanbulu, kada je u poslednjem napadu kapiten Aleksandar Đorđević pogodio trojku za istorijsku pobedu nad španskim Huventudom (71:70).

Po mnogo čemu jedinstevna sezona za „crno-bele“ okončana je na najlepši mogući način, iako su pred njima bile brojne i zahtevene, ne samo sportske prepreke.

Konitinutiet dobrog rada uprave, stručnog štaba i igračkog kadra krunisan je 1992. godine, iako mnogo toga nije išlo na ruku „crno-belima“.

Još pre početka sezone desile su se mnoge promene među kojima je najznačajnije angažovanje Željka Obradovića, koji je bukvalno preko noći završio igračku i počeo bogatu trenersku karijeru. Uz talentovanog debitanta na klupi sedeo je iskusni profesor Alaksndar Nikolić, čije je ogromno stručno iskustvo obilato koristilo „crno-belima“.

Talantovani tim Partizana predvodio je izuzetan tandem reprezentativnih bekova koji su činili Đorđević i Predrag Danilović, dok su od iskusnijih igrača u timu bili Ivo Nakić i Dragiša Šarić. Svi ostali bili su još malo poznati juniori, a nekima od njih, poput Nikole Lončara i Željka Rebrače, ta sezona bila je „vatreno krštenje“ za najveće izazove.

Početak rata na području bivše Jugoslavije uticao je na odluku čelnika elitnog evropskog takmičenja da „crno-beli“ sve utakmice kao domaćini moraju da igraju van Beograda. To je značilo da se upuštaju u neravnopravnu borbu sa ostalim protivnicima i da su praktično u svakoj utakmici gosti.

Za „domaći teren“ izabrana je Fuenlabrada, mali španski gradić nadomak Madrida. Odluka uprave Partizana da mečeve igra u tom gradu pokazala se kao apsolutno ispravna, pošto su temperamentni Španci vremenom toliko zavoleli darovite i skromne košarkaše beogradskog kluba, da su ih vatreno bodrili i postali njihovi pravi navijači čak i u utakmicama protiv klubova iz njihove zemlje.

Rezultati u grupi sa holandskim Komodorom, belgijskim Maes Pilsom, italijanskim Filipsom, nemačkim Bajerom, španskim Estudujantesom i grčkim Arisom bili su dovoljni da se zauzme četvrto mesto i na taj način obezbedi plasman u četvrtifnale.

Rival u borbi za fajnal for bio je italijanski Knor, koji će ostati upamćen kao jedini protivnik „crno-belih“ u Beogradu te sezone. Ispostavilo se, međutim da su visoke cene karata uticale da „Pionir“ ne bude ispunjen do poslednjeg mesta, ali to nije smetalo Obradoviću i njegovim učenicima da „preskoče“ tim iz Bolonje, kasnije poznatiji pod imenima Kinder i Virtus.

Prva bitka na Bosforu vođena je protiv milanskog Filipsa, a na iznenađenje svih „crno-beli“ su eliminisali tim Majka D’Antonija i ostvarili najveći uspeh u istorji kluba – plasman u finale tadašnjeg Kupa evropskih šampiona.

U situaciji kada bi mnoge zahvatila euforija, Beograđani su ostali smireni i koncentrisani na dvoboj sa Huventudom iz Badalone. Iako su tokom prvog poluvremena „crno-beli“ bili u vođstvu, u nastavku je inicijativa prešla na stranu španskog predstavnika. Najbolji igrač završnog turnira Danilović morao je pre kraja utakmice van terena zbog pet ličnih grešaka.

Huventud je osam sekundi pre kraja bio nadomak prve titule šampiona Evrope u klupskoj istoriji, a u poslednjem napadu odgovornost je preuzeo Đorđević. Sam je preneo loptu preko terena, namestio se na šut za tri poena, podigao se i – pogodio za 71:70 i veliku radost navijača Partizana.

Bio je to, ujedno, poslednji veliki sportski uspeh SFR Jugoslavije, zemlje koja se u trenucima dok su „crno-beli“ vojevali u Istanbulu već uveliko raspadala.

Kao i mnogi drugi klubovi, Partizan je morao da krene iz početka u mnogo težim uslovima, a na naredni plasman na fajnal for čekalo se šest godina.